Da li je i Isus govorio o točku rađanja? Da li duša ili organsko telo vaskrsavsa?

09.10.2010.

Pogledamo li doktrinalni profil budističke filosofsko-religijske misli vidimo da ona dosta naglašeno govori o selidbenom toku duše, o reinkarnaciji, o točku rađanja – samsari. Isto učenje, nezavisno od istočnog podneblja, susrećemo u antici i u sredozemnom području, kod velikog mudraca Pitagoru prevashodno.

Svi istinski Božiji poslanici poučavali su o točku rađanja duše, i delovali su među mnoge narode: Egipćane, Grke, Tračane, Asirce, Jevreje, Persijance, Hinduse, Tibetance, koji su se u određenim epohama pokazivali kao izabrani Božiji narod. Jevreji su, da ponovimo, bili izabrani narod u tom smislu što je Gospod među njih poslao najveći broj proroka i što su bili određeni da poslednji prime utelovljenog Hrista Boga, ali ni mnoge druge potomke Avrahama, oca mnogih naroda,

Gospod nije zaobišao, i slao im je Svoje vesnike. Apostol Petar ukazuje: »... Bog ne gleda ko je ko, nego u svakom narodu onaj koji Ga se boji i tvori pravdu mio je Njemu.« (‘Dela’, 10:34-35) I zato na svim podnebljima susrećemo učenje o reinkarnaciji (reincarnate). Negde je ono i izvitopereno postavljeno, izvrnuto, kao u hinduizmu i u starom Egiptu, gde je se zamišljavalo da se ljudske duše mogu seliti i u životinjska tela.

U hermetičkom traktatu 'Ključ' jasno se pak ukazuje da ljudska duša može biti primljena samo od ljudskog tela: »Niti jedno drugo telo ne može udomiti ljudsku dušu. Nije zakonodavno ni da ljudska duša uđe u telo beslovesnog bića. Božiji Zakon štiti ljudsku dušu od takvog nasilja.« (19)

Još helenski historik Herodot u V stoleću stare ere u svojoj ‘Historiji’ ukazuje na reinkorporacionae poglede starih Egipćana: »Egipćani su prvi izrekli i to da je duša čovečija besmrtna, i kad telo umire, ulazi u drugu životinju, koja se tada rađa, a kad obiđe sve životinje suvozemske i morske i krilate, ulazi opet u čovečije telo koje se tada rađa; tako obilazi tri hiljade godina. To su gdekoji Heleni učili, jedni pre, drugi docnije, kao da je njihovo.« (II, 123)
Platon inspirisan učenjem znamenitog Pitagore (čije puke su uveliko uticale i na oblikovanje dosta jake stoičke etike) na mnogim mestima u svoji filosofskim dijalozima i traktatima govori o reinkarnaciji.

Tako naprimer. u 'Menonu' iznosi sledeće: »Kako je duša, dakle, besmrtna i č e s t o postojala i gledala i ono što je ovde na zemlji i ono što je u Hadu, ukratko: gledala sve stvari, nema ničega što bi joj bilo nepoznato. Stoga nije nikakvo čudo što se ona i što se tiče vrline i drugih stvari može da seti onoga što je i ranije znala.« (86 C; slično ukazuje i u 'Fedru': 249 C)

Mnoge hrišćanske sekte prvih stoleća jasno su naglašavale svoju veru u reinkarnaciju i u vaskrsenje duše. Tako crkveni bogoslov Epifanije Kiparski u 'Panarionu' govori za markioniste, sledbenike Markiona (II stoleće), gnostika iz Sinope u Pontu (Mala Azija), sina tamošnjeg episkopa: »Markion je takođe priznao /.../ ne vaskrsenje tela već duša – i priznaje spasenje duša a ne tela. Slično ovome, on utvrđuje pretvaranje duša i preseljavanje iz jednih tela u druga tela.« (Haer. 42. 4) – I karpokratijanci, koji su u telu videli tamnicu za dušu, priznavali su njena otplaćivačka preseljenja iz jednog tela u drugo (ibid., haer. 27, 5) – Obrazovani egipatski asketa Hijeraks (Hierakas) i njegovi sledbenici priznavali su samo duhovno vaskrsenje, odnosno nisu verovali u podizanje fizičkog tela (haer. 67, 1-2).

Epifanije, obrađujući podrobno i manihejce (haer. 66) u svojoj klasifikaciji raznih 'odstupničkih i 'krivoverničkih' sekti i škola, prenosi njihovo reinkorporaciono verovanje koje nosi tragove istine: »... Ko ubije pticu, biće ptica. Ko ubije mi¬ša, on će biti miš. A ko je opet bogat u ovom svetu i ode iz svog tela, nužno mu je da se preseli u telo siromaha, i ići će da prosi, i posle toga preći će u večnu muku.«

Irinej Lugdunumski odbacuje reinkarnacioni tok, zato što se (običan) čovek se seća svojih ranijih života (Adversus haereses, II, 33). Mnogo toga čovek se ne seća iz svoga života, no odsustvo jasnog sećanja ne znači da se to nije ni zbilo. Čovek ne vidi ni Nebo, Kraljevstvo Duha, pa ne znači da Nebo 'ne postoji'. Kad se duša utelovljuje, ona pred prethodnim utelovljenjima, postavlja zastor; tako lakše i odvažnije može hodati kroz novi zemaljski život. Kad se duša i čovek prosvetle, onda Duh čoveku može otvoriti vrata Neba, i prikazati mu ranije silaske u meso.

Točak rađanja i umiranja čini točak života, koji su orfici zvali i ‘krug’ (ho kýklos) rađanja a pitagorejci i ‘krug neminovnosti’ – kýklos anágks (Diogen Laertije, VIII, 14). Kada kroz kružni tok čišćenja duše dospemo do nepomičnog centra Točka, mi izlazimo iz reinkarnacionog toka. Isus ukazuje za one koji su ušli u Božiji Mir: »Blagosloveni su mrtvi /za svet/ koji umru u Meni, i koji postanu savršeni u Mojoj slici i prilici, jer oni počivaju od svoga truda a njihova dela ih prate.

Jer oni su savladali zlo i postali su stubovi u Hramu Boga Moga, i ne izlaze više napolje, pošto počivaju u Večnome. Za one koji su činili zlo nema takvog spokoja, već oni izlaze i ulaze, i patiće kažnjeni za Vekove, sve dok ne postanu savršeni. A za one koji su činili dobro i postigli savršenstvo, beskrajni spokoj je, i oni odlaze u večni život. Oni počivaju u Večnome. Nad njima neprestano umiranje i rađanje nema uticaja, za njih se Točak Večnoga ne okreće više, jer oni su dostigli Središte, gde je večni spokoj, a Središte svega je Bog.« ('Dvanaestorica, 69:2-4; v.: 59:12)

I Isusov brat, esen Jakov pominje točak rađanja ukazujući da oganj greha koji sipa nezauzdan jezik može da nas baci u pakao, u plamen gorkih sudbinskih nevolja tokom više utelovljenja i rastelovljenja, tokom više Eona: »Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve telo i paleći točak rađanja – tňn trohňn ts genéseMs, i zapaljujući se od pakla.« (3:6) – Točak rađanja potvrđuje i Isus ukazujući da se bojimo onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu ('Matej', 10:29); dakle da se bojimo grešenja koje nas vezuje za krug rađanja i koje nas baca u pakao i s ove strane i s one strane, i dok smo u telu i kad smo izvan tela.

U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' susreću se mnogi ukazi o reinkarnacionom toku, koji se već nalaze i u kanoniziranim evanđeljima. Tako Gospod u Besedi na Gori ukazuje za gramzive bogataše da će svagda ostati uz Božija Stopala, vezani za svet ispaštanja: »Teško vama bogatima, jer vi ste u ovom životu primili svoju utehu! Teško vama koji ste zasićeni, jer vi ćete gladovati! Teško vama koji se smejete sada, jer vi ćete tugovati i plakati!« (25:5; cp.: 'Luka', 6:24-26) – Za drske hulitelje koji obesno greše Sveti Jedan ukazuje da će do kraja, do poslednje pare, u Tamnici morati da odužuju svoje dugove protiv Duha Istine, Božijeg Jezika »...

Onome koji huli na Duha Svetoga, nema mu oproštenja, ni u ovom životu ni u narednom životu; jer takvi se opiru Svetlosti Božijoj, poradi pogrešnih predanja ljudi.« (45:7; cp.: 'Luka', 12:10; v.: 'Dvanaestorica', 80:6-10, 81:12) – Svojim vernim služiteljima Gospod najavljuje da će ih opet, u drugom životu, pozvati i probuditi za Put Svetlosti: »Uistinu vam kažem da ćete vi, koji koji držite Moje sledbeništvo, u Preporodu, kada će Sin Čovečiji sesti na Presto Slave Svoje, i sami sesti na dvanaest prestola, sudeći na dvanaest plemena Izraelovih« (43:8; cp.: 'Matej', 19:28; 'Otkrivenje', 20:4) – »A ovo je volja Boga koji Me posla: od svih koji su Mi dati da nijednog od njih ne izgubim, nego da ih podignem opet u poslednji Dan.« (30:7; cp.: 'Jovan', 6:39-40.44; v.: 'Dvanaestorica', 61:4)

Međutim susreću se i ukazi koje ne možemo naći u kanoniziranim tekstovima, a tangiraju i odražavaju reinkorporacionu doktrinu: »I ako se pridržavate Mojih Zapovesti i vodite pravedan život, bićete srećni u ovom životu i u onome koji sledi..« (32.11) – »... Kao što ste činili u ovom životu, tako će se činiti vama u životu koji sledi.« (34:10) – »Kako vi u ovom životu činite sa svojim bližnjima, tako će vam se činiti u budućem životu.« (24:4) – »... A molitva vere i izlazak snage, uz odavanje zahvalnosti, podići će ih /iz bolesti/, ukoliko nisu zadržani od greha iz ovog ili nekog pređašnjeg života.« (94:49) – »Ne možeš čak ni da se setiš događaja iz svog ranijeg života, začeća ili rođenja.« (41:12)

Gospod Ljubavi, Sunce Sveta, reinkorporacioni tok upoređuje sa izlaskom i zalaskom Sunca: »Uistinu ti kažem: niko ne može ući u Kraljevstvo Božije ako se ne rodi ponovo iz mesa i Duha. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov dobro čuješ, ali ne znaš otkuda dolazi i kuda ide. Svetlost sija od istoka ka zapadu; iz tmine se uspinje Sunce i ponire opet u tminu. Tako biva i sa čovekom iz života u život. Ako dolazi iz tmine, onda je već bio tamo, a ako opet silazi u tminu, onda biva da se tamo zakratko nađe, a onda je opet ovamo.

Tako i vama valja da kroz mnoge izmene postanete savršeni; kao što je u Jovovoj knjizi zapisano: ‘Putnik sam, i menjam jednu naseobinu za drugom, dok ne dospem u grad i u dom koji su večni’.« (37:5-8) – Judejskom učitelju Nikodimu Isus dakle ukazuje kako na duhovno nanovorođenje, rođenje od Duha Istine, tako i na važnost toga da se Njegovi predodređeni služitelji opet na kraju staroga sveta rode kao ljudi, čuju Njegov poziv, prihvate ga, obnove Kraljevstvo u sebi i pripreme Mu Slavni Dolazak. – Apostol Pavle to iskazuje rečima: »Ako smo se samo u ovom životu uzdali u Hrista, jadniji smo od svih ljudi.« ('Korinćanima', I, 15:19) Hrist jasno razlikuje anđeoska utelovljenja po Božijoj predodređenosti, od utelovljenja opterećenih duša u Zakonu setve i žetve, duša koje u materiji najbrže mogu odužiti svoje dugove: »Kao što sva stvorenja dolaze iz Nevidljivog u ovaj svet, tako se i vraćaju u Nevidljivo, i tako će ponovo dolaziti sve dok ne budu očišćena. /.../ ... I neka presbiter moli da njihova tela počivaju u miru, a njihove duše da se probude u radosnom vaskrsnuću.

Postoji vaskrsenje izvan tela, i postoji vaskrsenje /duše/ u telu; postoji izlaženje iz telesnog života, i postoji ulaženje u telesni život. Neka molitva bude određena za one koji su otišli, i za one koji su živi, i za one koji su tek došli; jer svi su jedna porodica u Bogu. U Bogu žive, i miču se, i imaju svoje postojanje. Telo koje polažete u grob, ili koje je izjedeno ognjem, nije telo koje će postati; jer oni koji dolaze će primiti druga tela, šta više svoja vlastita, i kako su sejali u jednom životu, tako će žnjeti u drugom. Blaženi su oni koji trpe nepravdu u ovom životu, jer će imati veću radost u budućem životu. Blaženi su koji čine pravednost u ovom životu, jer će primiti krunu života.« (94:2-4)

Vidimo da po 'Evanđelju Savršenog Života' Isus jasno uči o vaskrsenju duše, a ne fizičkog tela (v.: 96:23), koje se samo može preobraziti. Upravo zanemarivanje i odbacivanje reinkarnacione doktrine u poapostolskome hrišćanstvu koje je počelo da poprima neke sadukejske poglede, i kao rezultat nerazumevanja Hristovog Vaskrsenja, dovelo je do toga da se pojavi izopačeno učenje i o vaskrsenju istrulelih fizičkih tela iz grobova, što se još u nekim starozavetnim verzima negira ('Samuel', II, 14:14; 'Jov', 7:9; 14:12).

Po ovom pitanju platoničar Kels je s pravom prebacivao institucionalizirajućim hrišćanima da uče o telesnom vaskrsnuću (koje zasenjuje potrebu za istinskom spiritualnom realizovanošću) zato što ne preferiraju istinski ono večno i nevidljivo (cp.: 'Korinćanima', II, 4:18): »Nije li to veoma glupo da vi čeznete za telom i da se nadate da će to telo vaskrsnuti kao da za nas nema ničega boljeg i vrednijeg od tog tela, a zatim ga predajete kazni kao nevažno. No s ljudima koji su takvog uverenja i toliko pristaju uz telesno nije vredno o tome razgovarati, ...« (Citirano kod Origena: Contra Celsum, VIII, 49; v.: V, 14) – Ako demoni, zli dusi, neće vaskrsnuti u fizičkom telu da bi primili svoj Sud, zašto bi to trebale da urade ljudske duše, koje već u sebi nose zapis o svim svojim dobrim i lošim delima?

U 'Poslanici Korinćanima' i sam apostol Pavle delom govori u prilog vaskrsnuća duhovnog tela: »Ali neko će reći: kako mrtvi vaskrsavaju? i u kakvom će telu doći? Nerazboriti čoveče, to što ti seješ ne oživljava – ako ne umre. I što seješ, ne seješ telo biljke koje treba da bude, nego golo zrno bilo pšenično ili od nečeg drugog. A Bog mu daje telo kakvo je hteo, i svakom semenu njegovo telo. Nije svaka plot ista plot, nego druga je ljudska, i druga je plot skotska, i druga je plot ptičija, i druga je riblja. Ima i nebeskih tela, i zemaljskih tela, ali je drugi sjaj nebeskih tela, a drugi zemaljskih. Drugi je sjaj sunca, i drugi je sjaj meseca, i drugi je sjaj zvezda; jer se zvezda razlikuje od zvezde po sjaju. Tako je i sa vaskrsenjem mrtvih. Seje se u raspadljivosti, vaskrsava u neraspadljivosti. Seje se bez časti, vaskrsava u slavi. Seje se u slabosti vaskrsava u sili. Seje se prirodno telo, vaskrsava duhovno telo.

Kad postoji prirodno telo, postoji i duhovno« (I, 15:35-44, v.: II, 4:16) – Kroz vaskrsenje čovek ne dobija nešto što uopšte nije postojalo (ranije), već stiče nešto što je imao a to je palo u duhovni bezdan, izgubilo bogolikost, vezalo se za zemaljski prah ('Danilo', 12:2; 'Psalmi', 22:30); Bogu je smislenije i svrsishodnije da obnovi nešto što je već postojalo, nego da stvara nešto novo. Duša, dakle, duhovno telo koje je stvoreno kao Božija slika i prilika, vaskrsava i reinkarnira se. Ako duša zamenjuje mesnata tela poput kakvih haljina ('Dvanaestorica', 16:10; 'Jov', 10:10-11), besmisleno je verovati u podizanje tih 'haljina' iz praha i groba. Hrišćanski bogoslovi, koji su zdušno branili vaskrsenje tela, u svome nerazumevanju, proturili su tako jednu strašnu i duboku, možemo reći i pogubnu zabludu (cp.: Minukije Feliks: 'Oktavije', pogl. 11, fin.).

U svojoj 'Apologiji' Justin Mučenik iznosi svoju i preovladajuću veru u vaskrsenje umrlog tela: »... Mi se nadamo da ćemo opet dobiti umrle i u zemlju pretvorena tela naša, tvrdeći da kod Boga nema ništa nemoguće.« (I, 17 fin., v.: I, 18; Pseudo Justin: 'O vaskrsenju', pogl. 2 i 10) Kod Boga, dakako, ništa nije nemoguće ('Matej', 19:26), ali u okviru Božijeg Zakona, jer Bog je Zakon Života, i Bog ne može biti iznad Sebe. A Božiji Zakon kaže da se tela umrlih, kod kojih je se prekinula duhovna nit koja ih povezuje sa dušom, više ne mogu i ne trebaju podizati. – Vera u vaskrsenje tela dovela je do toga da su neki hrišćani postali poklonici grobova mučenika i njihovih posmrtnih ostataka, te su odbijali da leš pokojnika predaju vatri, kao da se on i bez vatre ne bi raspao i preobrazio u prah. Rimski mnogobožac Kekilije Natalis prebacuje hrišćanima svoga vremena: »... Oni se gnušaju lomače za spaljivanje mrtvih i osuđuju takav običaj pogrebenja.« ('Oktavije', pogl. 11)

Da Bog vaskrsava fizička tela, onda bi u vremenu Posletka umrle starce trebao da vaskrsne sa njihovim oronulim telima, ubijene u pobačajima sa njihovim nerazvijenim telima, rođene bogalje sa njihovim obogaljenim telima, sijamske blizance sa njihovim sraslim telima, ... Tela mnogih su pojedena od strane divljih životinja, tela mnogih su pretvorena u prah i elemente zemlje, koji su se preko lanca ishrane ugradili u druge organizme. Milijarde i milijarde ljudi je živelo na ovoj Planeti. I Gospod ne treba da sakuplja nepregledne ostatke beskrajnog mnoštva ljudi, da bi ostvario Vaskrsenje, kad ima pred sobom dušu stvorenu za besmrtnost, za večni život. I tu dušu, to duhovno telo, ako je se očistilo od greha i probudilo iz sna ovoga sveta, Gospod će vaskrsnuti i proslaviti.
Reinkarnaciju odbacuje onaj ko ne poznaje optimalno dobro Božiji Plan Spasenja i determinizam koji vlada u svetu.

Reinkarnaciju odbacuje onaj ko neće iznutra da se menja i da se oblači u Hrista, ko je ostao stari čovek, stari Adam. Odbacivanje reinkarnacije je čin u službi nepravde i Laži, ljudski pristup koji postavlja prepreku Božijem Svetlu. Hrist ukazuje: »Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a pravednik neka i dalje čini pravdu, i sveti neka se i dalje osvećuje.« ('Otkrivenje', 22: 11) – A to znači, dok čovek ne prihvati Hrista i kružni tok čišćenja duše, on će u svim inkarnacijama ostati ono što jeste, i on će se uvek inkarnirati, dok još to bude bilo moguće. Kada Božije Kraljevstvo bude moćno podignuto na Zemlji, inkarnacija za opterećene i neočišćene duše biće i onemogućena. Jer Svetlo će biti a Zemlju, a svetlo privlači samo svetlo, svetle duše.

U 'Knjizi Mudrosti' (8:20) da se pročitati sledeće svedočanstvo: »Jer sam bio dobar, ušao sam u telo bez ljage.« – Dok se zasenjene duše utelovljuju da bi otplaćivale svoje grehove 'teške poput zemlje', ili da bi služile satani čulnosti, državi smrti, Božiji anđeli silaze u meso, u uporište Tame, da bi svedočili za Put Istine i Izbavljenja, da bi donosili svetlu reč Spasenja. Čista bića, izabrane duše koje se inkarniraju po Božanskom nalogu, kada se u materiji probude zakonitim šivotom i Božijim blagodatnim vođenjem, prepoznavaju sebe kao goste, kao duhovne putnike u tuđini. Tako psalmista deklamuje: »Ja sam došljak na zemlji.« (110:19 ) – To i apostol Pavle, koji je žudeo da se oslobodi zemaljskog šatora, potvrđuje: »... Putnici smo u tuđini, daleko od Gospoda, dok god boravimo u telu.« (‘Korinćanima’, II, 5:6 ) – Apostol Petar vernima u rasejanju ukazuje: »Provodite u /Božijem/ strahu vreme svoga života u tuđini.« (I, 1:17 ) – U 'Poslanici Hebrejima' autor iznosi za putnike upućene u Obećanu zemlju: »Priznaše da su stranci i došljaci na zemlji.« (11:13 ) – Svojim vernim sledbenicima Hrist ukazuje da će ih vratiti u njihove Nebeske stanove iz kojih su sišli sa Njim da bi služili Bogu i čoveku, da bi se borili protiv satanskog i grešnog (‘Jovan’, 14:3).

Starohrišćanski nadgrobni natpis sa hristogramom i solarnim kukastim krstom (poznatim u budizmu i među Arijevcima) koji se okreće udesno: simbolom četiri Elementa, četiri godišnja doba, ognjenog točka života u čijem središtu se nalazi mir i izbavljenje od smrti i reinkarnacionog toka. Svastika (koja je ugrađena i u starohebrejsko slovo Tet, krug sa ravnokrakim krstom u sredini), geometrijsko-grafički gledan sastoji se od četiri grčka slova G, Gama –  (4 puta 3 je 12), ili četiri latinična slova L; u grčkom Alfabetu Lamda je dvanaesto slovo i ima vrednost 30. (Groblje Giordani na Via Salaria u Rimu)

Već u Starom Zavetu susreće se pogrešno zapisan Zakon uzroka i posledice, zakon »Ko drugome izbije oko, biće mu oko izbiveno.«. Tu je zakon interpretiran kao poziv na osvetu: »Oko za oko, zub za zub.« Gospod pak kaže: »Svi koji se maše za mač – od mača će stradati« (‘Matej’, 26:52), te: »Ko u ropstvo vodi, i sam će u ropstvo otići.« ('Otkrivenje', 13:10) Božiji mač je Zakon setve i žetve: kad se Mač izvuče iz korica, to kazuje da je negativni, neokajani uzrok sazreo, i da nastupa vreme žetve i otplaćivanja. I Jovan Krstitelj, koji je delovao kao novi Ilija (‘Matej’, 17:12), nešto slično kazuje: »Već i sekira leži kod korena drveća.« (‘Luka’, 1:9)

Čovek koji ne živi u samospoznaji i pokajništvu, ko obesno greši, neminovno mora kroz nevolju, bol i patnju, kroz 'tamnicu' da iznese i otplati sav svoj duševni dug, svu svoju karmu. Gospod u Besedi na Gori slikovito kaže: »Izbaviti se nećeš odande dok ne platiš i poslednju paru.« (‘Matej’, 5:6) Ko greši protiv Duha Svetog, za njega nema oproštenja, jer on je svesno i obesno grešio, i on svoj greh može samo kroz patnju da oduži, kroz nošenje svoga bremena. Koji iznova razapinju Hrista, koji greše protiv Duha Svetoga, svoje srce zatvaraju za pokajanje, svoju dušu predaju Mraku, tako da ih ni Gospod ne može zaštititi od gorkih ispaštanja. – Pojedinci iz jevrejskog naroda, gledajuci Isusova čudesa, mislili su da je On reinkarnacija proroka Ilije ili Jeremije ('Matej', 16:14 ). Isus je pak za sebe svedočio, što su i Apostoli potvrđivali, da On jeste utelovljenje Logosa, Jedinorodnog Sina Božijeg, Suvladara Neba.

Za slepog čoveka koji će biti isceljen, učenici Isusa pitaju: »Ko je sagrešio, on, ili roditelji njegovi pa se slep rodio?« (‘Jovan’, 9:2) – Zapazimo da učenici Isusu za slepca koga će isceliti nisu rekli: »Učitelju, kako su njegovi roditelji zgrešili te se slep rodio?«, već: »Ko je zgrešio: on ili njegovi roditelji ...?« – Zašto su to pitali? Zato što ih je Isus učio reinkarnacionim tokovima, a s druge strane bili su i pod presijom predajno-nakaradnog učenja da deca nasleđuju grehe roditelja. No proročki Duh je uvek ukazivao da zubi neće trnuti potomcima i deci onih koji su jeli 'kiselo grožđe', koji su činili grehe, već će svako sam za svoje grehe, pred Bogom, u zakonu uzroka i posledice, odgovarati i ispaštati.






Zasto tobožnji hrišćanin odbacuje reinkarnaciju?!

Iako je Zakon setve i zetve, Zakon uzroka i posledice, koji definiše reinkarnacioni tok duše u Dolini suza, zapisan i u Bibliji, mnogi koji sebe smatraju hrišćanima odbacuju ga. Zakon setve i žetve se bez ustezanja gura na stanu i obesmišljava. To radi onaj ko hoće da ostane slep, ko neće da prizna neku tešku krivicu koju vuče za sobom. Jer kad bi priznao reinkarnaciju trebao bi potom da se pita i šta nosi sa sobom, koji neočišćeni teret iz prethodnih inkarnacija. Trebalo bi potom i mnoge, bili oni u telu ili rastelovljeni, da zamoli za oproštaj, a crkveni hrišćanin želi da živi pod orelom 'bezgrešnosti'.

Čovek koji sebe ne priznaje reinkarnaciju, i koji sebe pred Duhom ne ispituje i ne usavršava, kada nastupe velike nevolje i velika iskušenja lako će upasti u najveću hulu protiv Boga optužujući Ga gorko zašto je na njega 'bezgrešnika' poslao takve nevolje ili dopustio da 'odnegde' padnu! (Naravno, čovek može da strada ne samo zbog svojih ljudskih grehova već i kao pravednik, za Božiju slavu, – što je već bio slučaj sa mnogim Božijim prorocima.) Crkveni hrišćanin koji ne uzima duhovno-realizacionog udela u Hristovom, Prvom Vaskrsnuću ('Otkrivenje', 20:5-6), koji ne shvata dušu kao duhovno telo dato sa Neba, želi samo telesno vaskrsenje; ako bi priznao reinkarnaciju, morao bi da shvati da postoji samo vaskrsenje duše, a telo može samo da se preobražava. Ali ko želi da zadrži greh koji je činio u telu, želi i da zadrži telo. I on, koji nije vaskrsnuo iz groba greha i sebičnosti, zamišlja neko telesno vaskrsenje.

Telo se preobražava a duša, duhovno telo, vaskrsava, budi se iz sna ovoga sveta. Vaskrsava nešto što je bilo nosilac bogolikosti a potom izgubilo taj sjaj; vaskrsava, dakle, nebesko telo. To i apostol Pavle potvrđuje: »... Vaskrsava duhovno telo.« (‘Korinćanima’, I, 15:44) Duhovno telo je duša; svako telo ima svoj oblik, pa i duša. – Hristovo fizičko (preobražavajuće) ustajanje iz groba je simbol našeg duhovnog ustajanja; i Hristovo fizičko raspinjanje na krstu je simbol našeg duhovnog raspinjanja starog čoveka. Vaskrsla duša dovešće i do preobraženja fizičkog omotača. Arhanđeo Mihael ukazuje Danilu za poslednje vreme ispaštanja Izraela pod Antiohovom tiranijom, za početak ere Riba: »Tada će se probuditi mnogi koji snivaju u prahu zemljinu; jedni za večni život, drugi za sramotu, za večnu gadost.« ('Danilo', 12:2)

U vremenu Posletka biće moćno podignute i pokrenute kako duše koje teže Svetlu tako i Antihristovi poklonici i privrženici. ‘Didahe’ ukazuje vernima na važnost pobedničkog istrajavanja u vremenu Posletka: »... Neće vam koristiti sve vreme vere vaše ako se u poslednje vreme ne pokažete savršeni.« (16:2) – Hrist materijalnim telom nije ušao u Nebo, već Mu je po smrti tela materijalno telo bilo dematerijalizovano, a duša je se Učenicima prikazala sa dematerijalizirajućim telom.

Vaskrsnuti ponajprije znači probuditi se iz vezanosti za privid i zemaljsku ograničenost. Vaskrsava onaj koji čuje Božiji glas koji poziva na zakoniti život, onaj koji primi i prihvati taj poziv u svoj život, čuje ga i posluša, koji ga ostvari: Isus ukazuje: »A ovo je volja Onoga koji Me je poslao: da ne izgubim ništa od onoga što mi je dao, nego da to vaskrsnem u poslednji Dan. Jer je to volja moga Oca, da svaki koji gleda Sina – i veruje u Njega – ima život večni, te da ga Ja vaskrsnem u poslednji Dan.« ( 'Jovan’, 6:39-40) – »Zaista, zaista, kažem vam da ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi slušati glas Sina Božija, i koji ga čuju - živeće.« (5:29) Duše svagda vaskrsavaju, međutim vaskrsavanje u poslednji Dan, u vreme posletka je najznačajnije i najslavnije, jer oni koji tada vaskrsnu, pokazaće da su pobedili i ona najveća iskušenja, te da su dostojni da preobraženi i zapečaćeni Duhom u nasledstvo dobiju novu, preobraženu, 'vaskrslu' Zemlju, i da im se potpuno otvore vrata Neba. Ako bi vaskrsli fizičkim telom kako bi mogli sa njime da uđemo u Nebesko Kraljevstvo, u Kraljevstvo Duha?

U traktatu Perí anastáseMs (‘O vaskrenju’), fragmentarno sačuvanom, koji se pripisuje Justinu Filosofu, iznose se mnogi argumenti protivnika vaskrsenja fizičkog tela, te se pokušavaju pobiti: »... Od onih koji odbacuju vaskrsenje tela jedni drže da je to nemoguće, drugi tvrde da je za Boga nedostojno vaskrsenje ploti, ništavne i prezrene, treći nalaze da plot uopšte nema obećanja. Pre svega, čini mi se da protiv onih koji smatraju da je Bogu nemoguće da vaskrsne plot valja istaći kao očigledno ono što sami vide: da se na rečima nazivaju vernima, a da su na delu neverni i čak gori od nevernika. Jer svi narodi koji poštuju idole veruju da je njima sve mogućno, kao što i pesnik Homer govori: "... Bogovi sve mogu i lako ... " /'Odiseja', X, 306/.« (Prg. 5 – prevod: Ksenija Končarević) – Bogu, Zakonu Života, je sve moguće, sve što je zakonito. A podizanje truležnog materijalnog tela, koje je prešlo u prah i pepeo, ne stoji u Božijem Zakonu i Redu. Autor dela 'O vaskrsenju' pokušava uveriti čitaoce da će prilikom vaskrsenja telo biti obnovljeno u celosti, pa i sa polnim organima i matericom.

Ako Isus ukazuje da će vaskrsli u Novome Svetu biti poput anđela, da se neće ženiti i udavati, neće rađati decu ('Luka', 20:34-36), onda je besmisleno i nesvrsishodno da imaju polno-reproduktivne organe. Ako bi Bog nečije telo vaskrsao u istom obliku kakav je ovaj imao za vreme zemnog života (prg. 2), onda bi On podržavao nešto nesavršeno, jer svako zemaljsko telo se pokazuje kao nesavršeno u mnogo čemu, pogotovo danas kad su geni opterećeni mnogim negativnim uticajima. Zar bi Bog i nekadašnje bogalje kao bogalje, dakle u istom obličju, trebao da vaskrsne?! A ako vaskrsava nekog u obličje koje nije imao, onda to i nije podizanje nekadašnjeg tela, 'vaskrsavanje'. Duša, u svom neopterećenom vidu je savršeno bogoliko telo, i duša treba da vaskrsne u svom bogolikom i slavnom telu.

Materijalno telo je nedostojno nebeskog življenja. Materijalno telo može biti samo slavno preobraženo (da postane slično anđeoskom duhu), a duša, nebesko telo, vaskrsava: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniženo telo, - da bude saobrazno Njegovom slavnom telu, - Svojom silom kojom može sve da pokori Sebi.« ('Filipljanima', 3:20-21) – Materijalno, zemno telo, nikada nije bilo u Nebu, Kraljevstvu čistog Duha, pa u Nebo ne može ni dospeti, uzdići se takvo kakvo jeste.

Negirajući reinkarnaciju vodeći ljudi crkvene institucije se poprilično duševno opterećuju pred Bogom. Kad bi verujući narod upućivali u Zakon setve i žetve, time i u reinkarnaciju, mnogi vernici bi lakše i Bogu zahvalnije podnosili svoj teret, svoje sudbinsko breme, i izbegavali bi da stvaraju nove negativne uzroke, jer bi očiglednije znali: na svaki neokajan i neočišćen uzrok dolazi gorka posledica.

Crkveni hrišćanin ne razmišlja logično, jer nema ni Hristov um, Logosov um. Ako je Bog stvorio Kraljevstvo Duha stvorio je i (finu) materiju. Ako imamo duh i materiju, Nebo i Zemlju, onda imamo i duhovno i fizičko telo. Fizičko telo dolazi iz zemaljskog praha, duhovno telo dolazi sa Neba. Ako duša jedom dođe u odeždu od mesa, zašto tokom mnogih Eona ne bi mogla opet doći, zašto ne bi, ako mora i treba, i hiljadu doživela reinkorporaciju?! Okamenjena i pritisnuta predrasudama svest ne može logično i dijalektički da razmišlja. I ona hoće i Boga da ograniči kao što je i sama ograničena. Ona ne vidi da je i duša samog Isusa došla sa Neba, da je bila u njemu tokom njegovog života, i da je se slavno vratila u Nebo. Jer sve što je u Nebu stvoreno, stvoreno je za večni život. – Crkveni mislioci toliko su otišli u antropološko-eshatološkom zastranjivanju, da su učili i uče da Bog dušu stvara tek sa rađanjem tela. Tako Jovan Damaskin Origenovo učenje o pretpostojanju duša naziva ludošću (‘Tačno izloženje pravoslavne vere’, pogl. 79).

Da je tako, onda bi i duša, sa umiranjem tela, i sama umrla; ne bi je čekao ni zagrobni, onostrani život ni onostrani sud i ispaštanje. No duša postoji i pre začeća čoveka, i tokom začeća ona svojim zračenjem učestvuje u oblikovanju embriona i fetusa: tako se duševne sene, duševna opterećenja, pokazuju i na nastajućeg čoveka, na sklop njegovih gena. Sirijski episkop Nemesije Emeski (IV st.), u svome antropološkom traktatu ‘O čovekovoj prirodi’ (De natura hominis) odbacuje reinkarnaciju, ali i mišljenje da se duša stvara za vreme začeća ili rođenja čoveka, odnosno priznaje njeno pretpostojanje (pogl. 2).

Crkveni hrišćanin, vernik vezan za spoljašni kult, puno govori o Božijoj milosti, a ne priznaje reinkarnaciju koja je veliko polje milosti, jer omogućava duši da puno toga za kratko vreme otplati, prenese na telo. U onostranom, rastelovljena duša greh može da preda Bogu na razrešenje samo kroz duboko pokajanje, ali ne može da ga prenese telu i da pokuša ispraviti mnogo negativnog učinjenog. No crkveni hrišćanin ne priznaje ni onostrano pokajanje (v.: ‘Druga Klementova poslanica Korinćanima’, 8:1-3), iako je Hrist sišao u Had, da bi dušama doneo Evanđelje, čiji je centralni stožer poživ na pokajanje, na preumljenje: »... I mrtvima je objavljeno Evanđelje, da na ljudski način budu osuđeni u pogledu tela /= zbog onoga što su učinili na Zemlji/, a da /kad otplate grehe/ duhom po Bogu žive.« ('Prva Petrova', 4:6; v.: 3:18-20)

Telesni hrišćanin ne negira samo točak novih rađanja, točak života o kome govori apostol Jakov, već negira i točak čišćenja duše, kružni tok čišćenja duše: sebespoznaju, kajanje, praštanje, molenje za oproštaj, ispravljanje greha, ... Treba znati da se mnoge duše inkarniraju po struji Božije milosti da bi na zemlji ispravile svoje ranije grehove.

Onaj ko ne priznaje Zakon setve i žetve na kome se bazira reinkarnacioni tok, te ne preispituje sebe u svetlu zakonitog i požrtvovanog života, taj ne može ni slaviti ni voleti Boga onda kada se pojave bolesti, nevolje, sudbinski udari, jer on veruje da ga pogađa nešto što nije zaslužio, što nije dobro za spas njegove duše i njenog jačanja, što je izraz nečijeg hira. Sataninoj sili je u interesu da sakrije učenje o reinkarnaciji (ili da ga banalizuje: na primer podmetanjima da se čovekova duša može roditi kao životinja!), kako bi ljudi bližnje i Boga mogli da optužuju za svoja 'nepravedna' stradanja i ispaštanja, kako bi živeli u huli na Nebo. – U kojoj zabludi se nalaze oni koji misle da duša živi samo jednom na zemlji, i u tom vremenskom okviru čak može i da zasluži i 'večno prokletstvo'! Kako beskonačna kazna može da dođe kao plata za konačan greh?!

Zašto je rano hrišćanstvo imalo prodornost u helenističkom svetu? Pored ostalog i zato što je priznavalo i poznavalo i uvažavalo i Zakon setve i žetve, time i transmigraciju duše, zato što je u svetlu Istine mnogo toga tumačilo i izlagalo, zato što je Zakon Istine prizivalo u svoj život.

Ne treba biti ništa čudno što teologija i doktrina otuđene Crkve odbacuje i samu pomisao na brojna Hristova utelovljenja, jer ona ne priznaje ni reinkarnaciju ljudskih duša, čak više, kao što smo videli, ne priznaje ni prednatalno potojanje ljudske duše. No jasno je, ako duša postoji posle smrti tela, postoji i pre začeća. I ako se ona jednom može uteloviti, zašto ne bi i mnogo puta? Učenje nekih bogoslova, poput Origena, da duša dolazi iz Neba, odnosno da postoji i pre začeća tela, profanisana Crkva je strogo anatemisala, a njegove spise koji afirmativno govore o reinkarnaciji eliminisala. Tako je Origenovo bogoslovlje osuđeno kao 'hereza' na Petom Vaseljenskom saboru (553. godine), po inicijativi zlokobnog i obrazovanog cara Justinijana, koji je ‘prvosveštenički’ sagledao njegovo učenje i zatim uputio poslanicu Meni, patrijarhu Konstantinopola. U toj poslanici izloženo je i deset anatematizama.

Zaključni stav glasi: »Anatema i Origenu, prozvanome Adamant, koji je izložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na neki način radi na tome da se one ponove...« (cp.: Origen: Commentarii in Romanos, V, 1) – U prvom kanonu Šestog Vaseljenskog sabora, ponavlja se odluka osude sa Petog Sabora: »Teodora Mopsuestijskog, Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima /Slepog/, i Evagrija, koji su obnovili grčke basne, i prelazak i ponovno rađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih /.../ saborno smo predali prokletstvu i odbacili.« – Takvim stavom tobožnje i paganizirano hrišćanstvo je se doktrinalno spustilo mnogo niže od spoznajnog nivoa koji je figurisao u helenskoj i rimskoj filosofskoj misli, čije su mnoge škole poznavale i priznavale preegzistenciju duše i njenu selidbu. – Kada je neoplatonik Sinesije izabran za episkopa u Ptolemaidi (Pentapol – Egipat), dugo nije hteo da se odrekne svojih zdravijih filosofskih pogleda koji su odbacivali večnost zagrobnih muka i vaskrsenje tela, koji su priznavali preegzistenciju duša.

Ako duša nadživljava smrt fizičkog tela, jasno je da se ona ne stvara zajedno sa telom koje će se roditi; pri prvom udahu novorođenčeta duša se samo potpuno ukotvljuje u telo koje je Duh oblikovao preko njenog zračenja.
Znameniti latinski filosof Kikeron govori o poreklu duše: »Duša je data iz onih večnih ognjeva koje zvezdama i suncima nazivate.« (Skipionov san, pogl. III) – Stari narodi su smatrali da svaka duša odlazi nekoj zvezdi po smrti tela, odnosno da svaka duša ima svoju zvezdu. Istinsko poreklo duše je Iskon-Sunce koje drži ceo Univerzum, Ognjeni Duh Života. Kikeron još prenosi Sokratovo mišljenje o duši: »... Nije kao većina drugih ljudi govorio sad jedno sad drugo, nego uvek isto: da su ljudske duše božanske prirode i da im je kad napuste telo, otvoren put u nebo, i to svakom dobrom i poštenom čoveku.« ('Lelije ili razgovor o prijateljstvu', cap. IV)

Antikna filosofska misao je je često telo videla kao grob za dušu, smatrajući da je po rastelovljenju duša slobodna za uspinjanje u Nebo. I tu je često činjen veliki prevod, jer Nebo je otvoreno samo za prosvetljene duše, koje su se uzdigle u nebesku vibraciju, a zasenjene duše posle smrti tela ostaju u Podnebesima ili se iznova utelovljuju, da bi na zemlji očistile svoje grehe i postale istinski slobodne i spremne za Kraljevstvo čistog Suha.

Drevni filosofi su često imali dosta dobru predstavu o duši, duhovnom telu. U svojim čuvenim silogizmima o besmrtnosti duše idealista Platon iznosi:

– Duša se sama po sebi kreće.
– Ono što se samo po sebi kreće, početak je kretanja.
– Ono što je početak kretanja, nije rođeno.
– Ono što nije rođeno, besmrtno je.
– Dakle, duša je besmrtna – Ergo, animus immortalis est .

Hrišćanska antrolopogija (ponajprije kod Justina Filosofa) ispravila je Platonov krucijalni previd, potvrđujući besmrtnost duše. Naime, duša se sama po sebi ne kreće, ne postoji, već po Bogu, Većnom Pokretaču i Večnom Kretanju (v.: Tatijan: Oratio ad Graecos, 13), koji je jezgro duše, ono što u indijskom duhovnom blagu zovu atman.

Dušu kao duh otpao od Boga gnostička misao jasno vidi. Monaški pisac Evagrije Pontijski (rođen oko 345. g.), koji je se dosta služio delima znamenitog Origena, iznosi da su pali duhovi duše ljudske: »Duša je um koji je nemarom otpao od jedinstva.« ('Glave gnostičke', III, 28) – Sve duše su ili sišle iz Neba da bi Bogu služile na Zemlji, ili su otpale iz Neba, odnosno izgubile Nebo dok su nemarno stražarile i bdile nad Zemljom i čovečanstvom.

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se