Red Sonya II

jutros sam išla na posao. opet. manja je gužva, jer grad je naravno polunastanjen u ovo doba godine. al to nije spriječilo zblajhanu gospođu s minivalom od kojih 155 cm visine i 80 kg težine da mi svom snagom zabode svoju bijelu špic-papak štiklu u stopalo, a sve onako mijenjajući putanju kretanja i krečući prema drugim vratima.
teška žena.

onda sam bila popodne u jednom kafiću. a čiča od ca 70 godina sjedi i piše, piše. a pored njega na stolici kantica sa kruhom. a u vrećici jabuke.

pa su mi rekli da su pored fiće sparkiranog ispred kuće neki francuzi. i pričaju francuski. pored fiće.

al svejedno plavičastu gospu od štikle iz jutarnjeg tramvaja nisam zaboravila.

već sam u jednom prethodom blogu izložila opasnost koju predstavljaju štikle za širu populaciju. sada se moje uvjerenje samo učvrstilo.
ipak, s estetskog stajališta nema ništa ružnije od: a)debele noge u štikli i b)neizdepilirane noge u štikli, te pod c)a i b zajedno.

možda tema ovog bloga i jest prozaična, ali to vam je mili moji ljetna svakodnevica u zgb. i tako će još 2-3 tjedna.
prvi će počet dolaziti studenti koji moraju spremati ispite za jesenske rokove (dakle skoro svi), onda ubrzo dolaze školarci s roditeljima (ove godine ranije), pa onda srednjoškolci.

i to je to-ljeto je onda gotovo, doduše kako za koga.
meni je nedavno jedna osoba pokušala imputirati da to što ne idem upravo kad i ta osoba na godišnji, znači da sam nabrijana na poso. e srce, da ti samo znaš, to je bila strateška odluka. da je meni neradit ja bi ko barbie na plaži.

ovako idem ja sutra opet u tramvaj. pa vi meni zavidite kolko hoćete, al nije svatko te sreće. a za sreću je potrebno tako malo.

sad samo čekam kad će počet pripreme za skijašku sezonu. a neće dugo ni do toga. doduše, navodno najkul face idu baš sad na skijanje, pa si vi sad mislite. ko oće biti džetseter, brzo po pancerice i ski-pas!