AvAvAv
Siboney je napisao Oh kako ja volim pse!!!
Ta rečenica puna uzvika je vratila unazad vreme i podsetila me na moja drugovanja sa psima.
Oh, kako je moj odnos prema psima čudan.
Scena 1.
Sećam se imala sam oko 5 godina, dolazi deda u posetu. Moja porodica je i inače bučna, ali to tada je bio jedan od bučnijih dočeka. On me pozvao, znala sam da postoji razlog toj buci, bojažljivo krećem ka njima, on spušta na pod malu pufnu koja trči ka meni. Sećam se da me stomak zaboleo od straha i da je sve stalo. Srce je bilo još glasnije. Samo se ono čulo. Brzo sam se okrenula i utrčala u kupatilo, moja procena je da je kada najbezbednije mesto. Tu sam se sakrila i dala sve od sebe u pokušajima da smirim srce da mi ne iskoči. Naravno da su došli sa sve tim štenetom i pokušavali da mi objasne da je mali, pa bezopasan, pa beba, a ja sam videla samo psa kojeg se plašim, i zube koji me mogu ugristi, mogu odgristi. I gledala sam ga u oči, a on je pokušavao da zalaje.
Sećam se imala sam oko 5 godina, dolazi deda u posetu. Moja porodica je i inače bučna, ali to tada je bio jedan od bučnijih dočeka. On me pozvao, znala sam da postoji razlog toj buci, bojažljivo krećem ka njima, on spušta na pod malu pufnu koja trči ka meni. Sećam se da me stomak zaboleo od straha i da je sve stalo. Srce je bilo još glasnije. Samo se ono čulo. Brzo sam se okrenula i utrčala u kupatilo, moja procena je da je kada najbezbednije mesto. Tu sam se sakrila i dala sve od sebe u pokušajima da smirim srce da mi ne iskoči. Naravno da su došli sa sve tim štenetom i pokušavali da mi objasne da je mali, pa bezopasan, pa beba, a ja sam videla samo psa kojeg se plašim, i zube koji me mogu ugristi, mogu odgristi. I gledala sam ga u oči, a on je pokušavao da zalaje.
Scena 2.
Prašnjav put. Puno dece. Igra se fudbal. Ja sam golman. Lopta je proletela pored mene i otkotrljala se prašnjavim putem ka velikoj kući koju čuva mali avlijaner, beo sa crnim momentima. Večito laje, prek neki pas, i imao je neko glupo ima na Š. Ja sam na redu za odlazak po loptu. Stižem do kuće, saginjem se da uzmem loptu, stiže avlijaner Š, laje. Izbacio one svoje zube, reži. Gledala sam ga u oči. Gledao me je u oči. On je penio. Ja sam ćutala. Ne sećam se da sam bila uplašena. Napravila sam jedan nagli pokret i on me ujeo. Ne sećam se da li sam pala u nesvest, ili sam bila šok di total, jednostavno nema ništa, samo ujed i mrak.
Prašnjav put. Puno dece. Igra se fudbal. Ja sam golman. Lopta je proletela pored mene i otkotrljala se prašnjavim putem ka velikoj kući koju čuva mali avlijaner, beo sa crnim momentima. Večito laje, prek neki pas, i imao je neko glupo ima na Š. Ja sam na redu za odlazak po loptu. Stižem do kuće, saginjem se da uzmem loptu, stiže avlijaner Š, laje. Izbacio one svoje zube, reži. Gledala sam ga u oči. Gledao me je u oči. On je penio. Ja sam ćutala. Ne sećam se da sam bila uplašena. Napravila sam jedan nagli pokret i on me ujeo. Ne sećam se da li sam pala u nesvest, ili sam bila šok di total, jednostavno nema ništa, samo ujed i mrak.
Scena 3.
Krećem u školu. Vidim psa da ide ka meni. Istog trenutka se okrećem i vraćam kući.
Krećem u školu. Vidim psa da ide ka meni. Istog trenutka se okrećem i vraćam kući.
Scena 4.
Moji roditelji rešeni da me oslobode tog straha, kupuju mi na poklon jednog lepog šnaucera. Crn, sa divnom kockastom njuškom. Dešavalo se da smo sami kući. On iskoči iz svog boksa, a ja ga gledam iz kuće. Ne smem napolje. Često sam odlazila do istog tog boksa i dugo ga gledala u oči. On je bio jedini pas kojeg sam mogla dugo da gledam u oči i da nemam strah, čak sam verovala da me potpuno oseća i razume. Svejedno, družili smo se dok je bio mali, a kasnije jedino kada je bio u boksu. Sećam se da mi je kao štene skočio u krilo, okrenuo svoju njušku ka meni, isplazio jezik i počeo sa onim psećim dahtanjem. Meni je bilo muka. Povraćala sam. Od tog daha, zadaha. Jednom mi je bilo muka kada sam ga kupala.
Moji roditelji rešeni da me oslobode tog straha, kupuju mi na poklon jednog lepog šnaucera. Crn, sa divnom kockastom njuškom. Dešavalo se da smo sami kući. On iskoči iz svog boksa, a ja ga gledam iz kuće. Ne smem napolje. Često sam odlazila do istog tog boksa i dugo ga gledala u oči. On je bio jedini pas kojeg sam mogla dugo da gledam u oči i da nemam strah, čak sam verovala da me potpuno oseća i razume. Svejedno, družili smo se dok je bio mali, a kasnije jedino kada je bio u boksu. Sećam se da mi je kao štene skočio u krilo, okrenuo svoju njušku ka meni, isplazio jezik i počeo sa onim psećim dahtanjem. Meni je bilo muka. Povraćala sam. Od tog daha, zadaha. Jednom mi je bilo muka kada sam ga kupala.
Sada se ne vraćam kada vidim psa, ponekad pređem ulicu.
Više ih ne gledam u oči jer imam utisak da vide da ih ne želim blizu sebe.
I plašim se isključivo pasa lutalica, pasa poput dobermana, doga, onih pit
i onih bulova, i takvih 2 u 1.
Ima pasa koji mi se dopadaju. Svidja mi se b(p)asat, retriver, i neki sitniji psići. )
Volim da ih gledam, lepi su mi. Na suncu kada leže opruženi i lenčare.
Lepi su mi kada trče, pa im se ispod dlake naziru pokreti mišića. Smešno mi je ono vrckanje repom kada su srećni. I volim njihove pseće oči.
19.09.2007. u 10:45 | 14 Komentara | Print | # | ^
