Slepljeni dani što mirišu na jesen
Već par dana nisam upalila računar. To se nije ranije dešavalo.
Dani su mi nekako slepljeni. Čini mi se da se ne sećam više sunca,
toplog zraka, bosih stopala, zvuka kada se kolena sastaju, leta.
Asocijalna sam.
Nije mi do ćaskanja. Nije mi do ljudi.
Bila bih sama sa sobom, sama u sebi, tako, samo, sama.
Okružena mojim malim ljudima.
Mali čovek je počeo da đuska. Samo pomera kukove i kolena.
Otvori usta i čudi se. Navukao se na Baby TV.
Mala žena je pre par dana došla iz zabavišta
i rekla da sutradan mora da ponese voćkicu u zabavište.
Trebalo bi da prave salatu. Oni će seckati voće. Svidela joj se ideja.
Sutradan kada sam je pitala šta su pravili od voćkica, razočarana,
rekla je da nisu ništa. Voćkice doneli samo njih troje.
A kada su legli da spavaju, pošto ona nije mogla da spava,
ona je sakrivena ispod pokrivača virkala i videla kako je učiteljica uzela njenu jabuku,
i podelila je sa svojim unukom B. i drugom učiteljicom.
Pojeli su moju jabuku. Zamisli! Jako sam se iznervirala.
Ja intezivno mislim o nekim susretima koji su mi bili u stomaku.
Zajedno sa hranom pomešani oseti. Neki gorak ukus mi ostao.
I praznina sada. U stomaku.
Biće da nikada neću porasti. Počinjem da mrzim svoj mobitel.
Razmišljam o pravljenju neke predstave za klince, zapravo mjuzikla.
Tražim nešto što bi se adaptiralo.
Prvi na spisku mi je „Sanjar“ Ijan Mekjuan,
a na drugom mestu je neka bajka, neki sadržaj koji je poznat,
ali bih ja sve obrnula i pomešala.
Zamenila dobro i loše. Mudro i glupo.
I mislim, mislim, mislim Šta bi još moglo da stane na spisak?
