RHCP u Inđiji
Put ka Severu. Veselo. Krece se sa +37. Jutro.
Mali ljudi kod babadeda dedababa. I oni veseli.
Klopica, pićence. I još dadatne zeze. Sve tu, na putu ka Severu.
Beograd. Displej broji +52. Meni se vrti u glavi od toliko stepeni. Žmurim da ne gledam. I oči me peku od vreline. Tekućine, zlata vredne, gase, otvaraju, šire. Prijaju. Hladne, hladnije.
I, konačno, Inđija. Ravnica. Sever. Radna temperatura +47.
Toplotni udar ublaži pljusak. Jedan. Nedugo zatim i drugi. A onda, potpuno me PoVrati Kiril. I vetar što nosi i misli. Čini da si nekako tupav i samo čekaš da te zbriše.
Ne u 21, već sa nedopustivim zakašnjenjem, počeše da sviraju i RHCP. Tu, i za svih 100 ljudi i 100 hiljada, a možda i više. Masa. A ja ne volim masu. Mrzim da sam deo mase. Pa mi malo i frka. No, noge same ritam traže. Telo skače, njiše se. Yeah! Po meni prava festivalska izvedba. Profi odsvirana. Flea je car! I ježi, i reži.
Ja sam zadovoljna svirkom, međutim, masa se buni: "Prevara! Sat i 15 minuta.U programu piše 2 sata" A onda, kao u filmu 300, samo umesto strela, na muziku poletoše flaše. Ne zna se broj, niti stepen, sem da su vrlo precizni bacači. Jedan deo mase urla Ua!, jedan kaže: „A posle neka kažu da su Srbi varvari! To, Srbijo!“
Pade i kiša. Kišetina. Pljusak. I bi loodilo. Kolaps. Kola sa svih strana. Pomalo gubiš razum. Izgleda kao da se par dvogodišnjaka poigralo automobilima. Gur. Guz. Paz. Gur. Koč. Kren. Paz. Guz. I jedan pandur. Stoji. Samo to. Ništa više. Kao da mu je to posao da stoji sa strane i ruke drži podignute "ja ne znam, nije do mene" i govori:” Ja ne znam gde cete vi. Gore je kolaps. Ne možete proci. Ne znam..." Mislim da je to moj najjači utisak ! 2, 5 sata borbe i naticanja po jbn livadi što parking beše i osetismo asfalt pod točkovima, i još pola sata i displej pokaza +18. Uhvatismo pravac i krenusmo na Zapad.
