lišće+kiše=jesen
Pored trudnoće koja me radi&trese&lupa&udara, počela je da me radi i jesen. Onako, posebno, kako to samo jesen ume.
Stručno, i preciznije, dolazak jeseni se definiše kao momenat kada centar Sunčevog diska dospe u nultu deklinaciju, a rektascenzija Sunca je oko 12 sati.
***
Oduvek sam imala sklonost ka pravljenju nekih kolekcija. Kolekcija kamenja je poslednja koju sam odlučila izgubiti usput. Ostala je još kolekcija jeseni. I, evo, počela sam sa ovogodišnjim ostavljanjem jeseni. To je jedino što ostavljam za zimu, a «to» zovu još i zimnica.
*
Posebno su mi drage NS jeseni. Pune vetra. Široke. Žute. Setne. Krici vrana tamo oko Dunava s jeseni. I mirišljave su mi bile te jeseni. Sa ukusom na vino, čokoladu, duvan i umiranje. Ali, opet, i životne. Bajkovite. Nestvarne. Ovde je jesen sirovija. Hladnija. Skučenija. Zloslutnija. Ali je lepa i takva. I miriše na kestenje i ogrev. I mračnija je. Ima više ukus zemlje i rakije i suvih šljiva. I lepa su ta jesenja jutra. Pogotovu vikendom. Tiha su. I, može li se reći?, krhka.
*
Volim još od tinejdžerskih dana da u jesen čitam Miku Antić. I šetam predveče. I pušim pored reke. I slušam kišu danima.
Mika, Epilog, “Koncert za 1001 bubanj”
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
Prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
Sve je,
Sve je spokojno,
Kao da vetar nikada nije
Išamarao drvored
I oko odžaka se pleo.
Gospođice,
Kazaću,
U ovu jesen,
Frigidnu kao turistkinja
Sa skandinavskim pasošem,
To što sam odjednom sed
Ne znači da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros
Kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros
Ja se ponovo plašim
Za tebe,
Izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
Za tebe, podeljenu kao plakat
Ko zna kakvim ljudima….
