Zvala se Lorelaj
Pročitala sam dramu «Zvala se Lorelaj» Izraela Horovica.
Priča o susretu žene i čoveka od trideset godina u parku. Neobična priča o ljubavi, bolu, strasti igre. Ona se zove Elza, predstavlja se kao Loralaj, a on Vil i predstavlja se kao Erl.
Tok radnje počinje od sredine, dakle njihovim susretom u parku. Ona igra školice. Pored su kolica za bebu. Prazna. Njihov razgovor je direktan, brz, pun provokacija koje upućuju jedno drugom. Postaje jasno da se oni odavno poznaju. Odavde priča ide ka kraju. Izmišljenom. Zamišljenom.
Posebno su mi zanimljive igre kojih se igraju. U prvoj se igraju muža i žene. Na strelištu su i on gađa medveda. Kada ga pogodi čuje se urlik.
Žena: Promašio si!
Muž: Dabome da sam promašio. Naravno da jesam. Zašto da je osvojim. Za tebe. Bože! To nije nikakav podsticaj. Meni je potrebno saznanje da dobijam za nekoga do koga mi je stalo. Nekoga kome je do mene stvarno stalo.
Žena: Ali dala sam ti sav svoj novac. Naše putne troškove. Naše prikupljene dobrovoljne priloge. Nisam videla decu, čini mi se od kada su bili bebe. Donosila sam ti viršle i oranžade. Sve što si ti poželeo. Cele nedelje. Celog meseca. Stalo mi je. Stalo mi je.
Muž: Reci onda.
Žena: (tiho) Volim te.
Muž: Glasnije. Kažeš to kao da se nekog stidiš.
Žena: Volim te. Volim te. Stvarno te puno volim.
Muž: Pssss! Ćuti malo! Bam! Bam! Pogodak! Lep pogodak? Još četiri, pa zlatna ribica. Šta ti imaš da kažeš? A?
Žena:(sa osmehom) Lep pogodak!
Muž: (okrene se zgroženo) Ponekad me zaista brineš. Boga mi. Ti nemaš ni jedne originalne misli. «Lep pogodak». To sam ja rekao. Bože! Zar te ne zabrinjava što si tako...neekspresivna?
U drugoj igri izvode svoju akrobatsku cirkusku tačku. Čovek i žena su. Stoje jedno drugom na ramenima, smenjuju se.
Čovek: Zavisnost, Edna. Guraj, vuci. Ne mogu ovako da ispunim život...tako malo vremena sam-toliko vremena s tobom, zahtevaš, guraš, povuci. Prevršilo je svaku meru. Svi mi se smeju. Ja sam kreten. Ne mogu da odredim koga više mrzim, sebe ili tebe. Mrzim nas oboje. Reci nešto! Ne mogu nikud da odem... Ništa da uradim...da mi se ljudi smeju. Smešan sam ljudima. Smešan. Klovn. Rogonja. Svi znaju.
Žena: Ne mogu o tome da raspravljam. Hoćeš da odeš, idi. Hoćeš da ostaneš, ostani. Ali ja neću o tome. Razumeš? Spreman?
Čovek: Spreman. (Ona legne na pod a on dubi na glavi na njenim kolenima) Ti mi nisi potrebna.
Žena: Ti meni nisi potreban.
A u poslednjoj igraju po «Scenskim pravilima», ona je Rut, a on Ričard i prikazuju smrt roditelja.
Ove tri igre simbolišu život koji su mogli da imaju, a nisu. I uopšte su tri vrlo zanimljiva prikaza muško-ženskih odnosa.
A šta se desilo? Šta je početak?
Pa desilo se da je ona imala 16 godina, a on 17 i da je ona ostala trudna. On odlazi iz grada. Ona rodi dete. Ubija ga. Traži njega u drugima. Čeka ga. On se vraća nakon više od 10 godina i na kraju joj govori da se ženi, da je upoznao jednu devojku, da se vraća kući i da se nada da će razumeti.
Uf! Ovo je kratak osvrt, brzoplet. Sada sam završila ovu dramu i potpuno me oduvala!
Mnooogo mi se svidela!
