The devil inside

Čisto prateći moj blog mogli ste zaključiti da sam osoba kojoj su emocije nit vodilja u većini stvari koje radi. Ljubav mi je prilično bitan faktor u životu, i svaki put kad se moja veza nađe u krizi, prilično teško prolazim kroz to. Dajem maksimum od sebe, ali očekujem isto za uzvrat.
Dakle, Valentinovo iliti Dan zaljubljenih. Meni je dan kao i svaki drugi, ali op!...izađem na cestu i nađem se u nekom uvrnutom paralelnom svemiru. Otprilike svako treće muško fura u rukama cvijeće (istina, pokušavajući ga sakriti iza sebe). Dolazim na tramvajsku stanicu, a kad tamo stoji zetovac s buketom ruža. Iznad moje glave izvija se upitnik. U tramvaju gužva, cvijeće je i ovdje nezaobilazno. Iz tramvaja promatram svjetinu. Ima mnogo parova, lako prepoznatljivih. Držanje za ručice ili zagrljaj,kako im drago. Čovjek bi pomislio da je u zrak pušten kakav otrovni plin koji tjera ljude na neobično ponašanje. Nalazim se s dragim na Frankopanskoj.
„ajmo se ne držat za ruke, može?“
„zašto, pobogu?“ – pitam ga začuđeno.
„pa daj ih pogledaj, svi ljigave, ljudi će mislit da i mi slavimo valentinovo!“
„zar ćemo odustati od onog što i inače prakticiramo samo zato što i svi ostali to čine zbog jednog blesavog kvaziblagdana?“
„ma imaš pravo.“
I spojenih ruku krenusmo put SC-a, na ručak. Slijedi šetnjica uz prugu. Obaveze zovu, opraštamo se, pusa i rastanak. To je bilo naše Valentinovo.
Ali Valentinovo za nas nije Dan zaljubljenih. Za nas je to svaki dan u godini.
Pomalo mi je blesava pomisao da ljude taj jedan „zadani“ dan natjera na iskazivanje svoje naklonosti ili ljubavi nekome, a čim prođe, sve se vraća na staro, čarolija se rasprsne. What's the point?
Pa ljudi moji, zar vam netko treba reći da se volite?