Bill POV

Čuo sam škripanje guma i onog automobila nije bilo. Nisam ni registraciju upamtio.
Dotrčao sam do Rebecce koja je nepomično ležala na podu..
„Jesi dobro???“ –Nije odgovorila.
Držao sam je u naručju još neko vrijeme. Pogledao sam je i shvatio da joj trbuh krvari.
Odnio sam je do auta, stavio na suvozačevo mjesto i što brže krenuo prema najbližoj bolnici.
Brzo sam vozio i nije me bilo briga da me policija zaustavi, pritom bi svako malo pogledao u Rebeccu. Počela je nešto mumljati i uhvatila se za trbuh, te jauknula od boli.
„Budna si!! –Viknuo sam, a ona je ispustila još jedan maleni jauk.
Kada sam shvatio da gleda u prozor i da joj suze idu, pa nisam ništa više govorio.

***

Na parkiralištu bolnice sam je uzeo u ruke i trčao prema ulazu. Otrčao sam do prvog doktora na kojeg sam naletio i objasnio mu situaciju. Odmah je pozvao kolege i odnijeli su je u operacijsku salu. Sestra mi je prišla i objasnila da je moraju pregledati ako je išta slomljeno.
„Budala si Bill!!“-Proderao sam se praznom čekaonicom i udario šakom od zid.
„Halo??“
„Seko, molim te, gdje god da jeste dođite u bolnicu Healthy. Na kat za hitne slučajeve.“
„Ali..“
Nisam joj dopustio da završi rečenicu. Prekinuo sam. Što ako me sada Rebeccini roditelji okrive za sve? A i zaslužio sam. Bila je tako sretna i kada je krenula prelaziti cestu a sada..
Iz razmišljanja me prekinuo dubok muški glas..
„Vi ste doveli gospođicu Taylor?“
„Jesam..kako je?“
„Biti će dobro ali nažalost izgubila je bebu. Žao mi je. Biti će još prilika za vas. Mladi ste.“
„Rebecca je bila trudna?“ „Kako ću joj reći da njene bebe više nema?“ „Zašto mi nije rekla?“
„Tko je otac?“
Milijun pitanja mi se vrtilo po glavi kada sam vidio Alyson kako trči prema meni sa ostalima.
„Što je bilo?!?“-Pitali su me svi u glas.
Sve sam im objasnio. Na licu mi se vidjelo da ću zaplakati.
„Nisi ti kriv.“ -Rebeccin tata me potapšao po ramenu.
„Naravno da nije.“
Šetao sam gore-dolje kao lud. Svi su me gledali kao ludog a onda mi je samo izletjelo..
„Znali ste da je trudna?“ Šokirano su me pogledali.
„Trudna??“ –Viknula je Debora.
„Tiše malo, hoćeš da te cijela bolnica čuje?“
„Tko je Bill Tanner?“
„Ja sam.“
„Pacijentica vas želi vidjeti.“

***

„Hej, kako si?“ –Upitao sam je.
„A mogu biti i bolje.“
„Slušaj, moram ti nešto reći..“
„Reci.“
„Kada te auto udarilo, izgubila si bebu. Žao mi je.“
„Ostavi me samu molim te.“ –Rekla je, i suze su joj krenule.
Razumio sam njenu želju za samoćom, te izašao iz sobe.

Rebecca POV

„Izgubila sam bebu. Edwardovu bebu. Zašto sam bila tako glupa? Obećala sam mu da ću paziti na dijete onaj dan kad mi je umirao na rukama. Više nema oca moga djeteta ni mog djeteta. Ostala sam sama..“
–Puno toga mi je prolazilo glavom. Nisam znala ni tko sam u onome trenutku. Htjela sam se probuditi i shvatiti da beba raste u meni i da ću roditi za 5 mjeseci, ali nije bilo tako.

Tjedan dana kasnije..

Osjećala sam se umorno i iscrpljeno. Trebala sam izaći iz bolnice i bila sam presretna s obzirom da nikada nisam voljela bolnice.

***

Ležala sam na krevetu svoje sobe i plakala. Jedino sam ja znala da sam bila trudna. Za čudo nisam nikome rekla. Voljela sam svog dečka i još uvijek nisam vjerovala da sam izgubila sve što sam imala. U Londonu sam bila većinom sama a i nisam voljela baš izlaziti zbog bebe.
Kad sam se smirila, uzela sam svoj iPod i neprimjetno izašla iz stana.

Vjetar je lagano puhao. Gledala sam u nebo i oči su mi suzile. Pogledala sam u prolaznike, pa u stranu tj, u djecu koja su silazila niz tobogane, valjala se u pijesku. Nastavila sam dalje.


Right here, all by myself
I ain't got no one else
The situation is bleeding me
There's no relief for a person like me..

Trebao mi je Bill u onome trenutku. Spasio mi je život i htjela sam mu se odužiti. Opet sam mislila na sve što mi se dogodilo. Otišla sam u Wish na kavu. Nadala sam se da me tamo neće nitko ništa ispitivati.

***
Mislila sam da će se moji sigurno brinuti i bila sam u pravu. Već je padala noć, a ja sam izašla u podne i nisam se nikome javila. Kada sam se vraćala kući vidjeli sam Billa kako sjedi na istoj klupici na kojoj sam ja sjedila prije par sati..Ruke su me bile na glavi a on je gledao u pod..

„Bill??“ –Lagano sam mu prišla.
„Rebecca?!? Dobro si???“
„Aha.“
„Sigurno?“
„Jesam.“
„Jesi ti normalna? Zabrinuo...ovaj..zabrinuli smo se za tebe..“
„Zabrinuo?“ Nacerila sam se.
„ZABRINULI!!“
„Dobro, dobro.“

Prišao mi je i zagrlio me.

„Znala sam da si se zabrinuo.“ –Rekla sam tiho.
„Što si rekla?“
„Idemo kući?“

***
Bill POV

Parkirao sam ispred kuće. Dok sam vozio svako malo pogledao bih u Rebeccu. Bila je sretnija iako joj se tuga vidjela u očima. Nisam ništa govorio dok nismo došli do kuće.
„Dobro si? Hej!“
„Ha? Da, ovaj, jesam.“
„Idemo unutra.“

Nije ništa odgovarala, samo je izašla iz auta. Znao sam da je stvar oko bebe muči.
Baš sam zato i šutio cjelim putem. Bilo bi sretna uz to dijete iako mu je otac preminuo. Bila bi sretna. Sigurno.
„Jesi dobro?“ –Mama ju je upitala kada je došla u kuću.
„Jesam.“
„Sigurno?“
„Da. Oprostite..idem u svoju sobu.“
„Čekaj! Stric je zvao, čuo je što se dogodilo i zamolio je da se Bill s tobom preseli u London da ne bi bila usamljena i radila gluposti.“
Pogledao sam u pod pa u Rebeccu. Nisam mogao vjerovati što čujem.