Rebecca POV

London City


Budilica je već deseti put odzvanjala mojom sobom. Živjela sam u Londonu zbog fakulteta na koji sam išla, ali su mi roditelji živjeli u gradu malo daljem od Londona. Stric mi je pristao platiti školovanje jer je bio dosta bogat. U Londonu je imao stan, stan u kojem sam ja živjela za vrijeme školovanja. Praznike bih provodila sa svojima kad bi stigla.
-„Oh Becky Becky kako si glupa! Glava te rastura glupačo!! Ali ne..moraš ti u disco!“
Mrzovoljno sam se dignula iz kreveta i krenula se otuširati. Nakon tuširanja sam se obukla.
Obukla sam bijelu bluzu i tamne traperice. Kosu sam raspustila pa počešljala. Stavila sam malo pudera, olovku i maskaru. Usne sam namazala bezbojnim sjajilom. Kad sam napokon bila gotova sa svime izašla sam iz stana. Više-manje vani je bilo hladno i spremao se snijeg.
Jedva sam čekala vidjeti sve. Mamu, tatu, Deboru, Annu.. Doista su mi svi falili.
Vozila sam neko vrijeme ulicama. Približila sam se nekom semaforu. Puno ljudi je stajalo oko jednog mjesta. Izašla sam iz auta i pitala policajca što se događa..
„Žao mi je gospođice morati ćete pričekati, dogodila se automobilska nesreća.“
Vratila sam se u automobil. Sranje!! Zaurlala sam. Velikog ti grada. Sad ću još stići predvečer. Pokušala sam javiti mami da se ne brine ali mi baš i nije uspjevalo.
NARAVNO, NEMA SIGNALA!! JEL MOŽE IŠTA BITI DOBRO U OVOM GRADU??
„Gospođice trebate li pomoć?“ –Ne, hvala.
Odgovorila sam. Policajac je očito skužio da sam živčana. Ali tko i ne bi bio u ovoj gužvi.
Hej! Oprostite.. –Viknula sam za policajcem koji se udaljavao od mog automobila.
Okrenuo se. –Znate li kada će se problem riješiti??
„Pa, za minimalno 3 sata.“
-Frknula sam.

Anna POV

Nervozno sam šetala gore-dolje. Ostali su me promatrali u tišini.
„Anna ne pomažeš, znaš? –Debora je prekinula tišinu koja je vladala već sat vremena.
Znam, ali što ako joj se nešto dogodilo? –Pitala sam.
„Ma što bi joj se dogodilo? Kasni samo sat vremena..“
TEBI JE TO SAMO???? –Izderala sam se.
„Daj se smiri ne pomažeš nikom! Ali baš NIKOM!!“
Sad smo se obe derale. Dosta!! Nazvat ću Rebeccu i kad se javi ću se uvjeriti da je dobro.
Eto vidiš?? Ne javlja se! Glavno da si ti pozitivac u svemu!!
„Daj se smiri i sjedni Rebecci nije ništa!

Rebecca POV

Hvala Bogu!
-Viknula sam kad sam shvatila da auta kreću i da je stvar s nesrećom gotova
Polagano sam vozila ulicama sa smiješkom na licu. Što sam više išla prema rodnom gradu, više je snijega bilo a snijeg sam obožavala još odmalena. Osjetila sam kako mi mobitel vibrira i već sam otprilike znala tko me treba i tko se zabrinuo..
Anna! Znala sam! Previše dramatizira oko stvari. Imala sam četiri njene poruke i dva poziva.
Predivno! Sad će me silovati pitanjima kada dođem.

Oxford City

Ušla sam u svoj grad. Većina ulica mi je bila dobro poznata. Odlučila sam ići autocestom jer sam željela što prije biti kod kuće. Jurila sam 140km/h. Falili su mi svi, a i uživala sam u brzoj vožnji. Nisam ni shvatila koliko vrijeme brzo prolazi ali već sam bila ispred kuće.
Sa smiješkom na licu izašla sam iz auta. Nisam htjela da me čuju pa sam tiho ušla u kuću.
Vrata dnevnog boravka bila su na pola otvorena. Utrčala sam u sobu i zagrlila ih sve.
Tata je već znao da će se načekati da dođe na njega red pa je zbog toga izašao vani uzeti moje torbe da skrati vrijeme.
„Rebecca zašto toliko kasniš??“ Anna je prekinula smijeh.
Jer se na nekom semaforu dogodila nesreća.
„Pa, drugi put javi, ok??“
Pa bi da je bilo signala mamice! –Složila sam neku čudnu facu.
„Hej!!“ Mama je viknula.
Ups, sorry! –Pokušala sam se izvući onom dječijom facom ali mi nije polazilo za rukom.
„Dobro dobro hajde..Jeste gladni??“
-Vjeruj da jesam. Dva sendviča u par sati i nije neka hrana.
„O hvala Bogu da si i ti nekad gladna“ –Nacerila se Debora.
Ha-ha-ha. Jako smiješno. -Rekla sam da idem jesti jer stvarno nisam bila spremna na zadirkivanje.
„Koliko ostaješ??“ Mama me pitala.
Mjesec dana. Ovo je prvi put da ću biti s vama na malo duže vrijeme.
Anna me čudno pogledala. „Pa zar praznici ne traju kraće?“
Ma traju ali sam ja sve sredila sa ispitima pa nemam brige a i stvarno mi se ne da biti u Londonu.
„Imaš pravo. Pogotovo sad kad Alyson i Bill dolaze.“
„Kad dolaze??“ –Pita tata.
„Koliko znam idući tjedan.“
Tko je Bill? Znam da je Alyson mamina nećakinja ali tko je Bill?
Mama je primjetila da ih čudno gledam pa mi je objasnila..
„Ne razumiješ tko je Bill jel da?“ Klimnula sam glavom.
„Bill je sin mog šogora ali nije i moje sestre, pa mu je Alyson polusestra.“ –To znači da nam taj Bill nije ništa? –Mama je potvrdila.
„Pa zgodan je što hoćeš!“ Izderala se Anna.
O Bože Anna, samo na to misliš! –Nacerila mi se. Očima sam Debori pokazala prema kuhinji.
Odmah je shvatila što treba. Izmislile smo izgovor da se vidimo u kuhinji.
„Reci..“ –Stvarno je zgodan? „Vjeruj mi, je i previše!

Tjedan dana kasnije..

Sunce je žarilo u prozor, pa me probudilo. Dohvatila sam mobitel sa ormarića. Prikazivalo je 08:00 to znači da su roditelji već bili budni. Nevoljko sam ustala i kosu vezala u neki rep.
Dobro jutro! Viknula sam mami jer je tata očito negdje izašao.
„Hoćeš doručkovati??“
Hoću, idem se prvo istuširati. Vratila sam se u sobu i uzela čistu robu iz ormara...
Jela sam sa mamom i par sati smo pričali. Trebalo mi se ispričati sa mamom..
Razgovor je prekinulo zvono na vratima..
Misliš da su oni? –Ne vjerujem. Alyson je rekla da će mi poslati poruku kad budu blizu.
„Hej!“ – Debora mi se smješkala.
Znala sam da ćete doći.
„Ne bi podnijela da ne vidim tvoje lice kad ugledaš Billa.“ –Nacerila mi se.
Daj šuti! Hoćeš da te mama čuje?? -Namignula mi je.
Hej Debora! Gdje je Anna?
„A znaš nju, traži parkiralište. –Zakolutala je očima.
Hoćeš kavu? –Klimnula je glavom.
„Becky, molim te dodaj još dvije šalice. Alyson i Bill dolaze za 15-ak minuta.“
U redu mama! –Viknula sam iz kuhinje.
Debora, možeš li preuzeti dok ja nešto pogledam u sobi? –Namignula mi je.
Lagano sam pojačala šminku. Nije da me bilo briga za tog Billa ali ipak nije mi bilo svejedno.
Potrčala sam otvoriti vrata jer sam kroz prozor vidjela da auto skreće u dvorište.
Zagrlila sam Alyson. Bila je tako slatka. Ljepša nego zadnji put kad sam je vidjela.
„Wooow, narasla si.“ –Samo ti zadirkuj. Zakolutala sam očima.
„Idemo unutra. Želim sve vidjeti i zagrliti.“
Dok su se oni grlili i ljubili, ja sam na neki način čekala Billa. Svidio mi se a nisam ga još ni upoznala.
Par minuta poslije ušao je dečko crne kose, dobro građen i snažnih ruku. Imao je najtamnije crne oči koje sam ikada vidjela. Zbog buke i galame koja je vladala sobom nije nitko čuo ni vidio kad je ušao. Nesigurno sam mu prišla..
Ti si Bill??
„Jesam, ali očito me nitko ne doživljava.“ –Nasmiješio se.
Drago mi je. Ja sam Rebecca.