Laudator Temporis Acti
(lat. hvalitelj prošlih vremena)
Čudno je to... ljudi moji, kako ostadoh iznenađena našom potrebo za prihvaćaanjem! Toliko je jaka da je čak postala neki podsvjesni nagon! Toliko iskrena da joj se mora povjerovati!
Postoji li iskrenost?
Čitala sam svoj prošli post nekoliko puta prije nego sam napisala ovaj. Zar ta rečenica toliko upada u oči? Zar je ta rečenica toliko nemoralna, tolilko nelogična, toliko neistinita, toliko istinita i od nikoga priznata da ju svi negiraju čak i kad ljudi otvoreno priznaju.
''Možda sam samo zla''
Petnaest ljudi. Petnaest je ljudi komentiralo jednu jedinu rečenicu. Cijeli post. Po prvi put sam ozbiljno otvorila dušu i sve što je petnaest ljudi moglo reći na to je bilo ''Nisi zla''.
Dragi moji, prva lekcija - zlo ne postoji. Ja jesam zla ako se takvom smatram, ako se takvom postavljam. Zlo samo po sebi je ići drugačije nego li svijet ide, a onda sam ja jako zla osoba. Zlo je nerpihvaćeno jer je druga forma dobroga. Dobro je prihvaćeno jer smo uzeli neke tipične kalupe i odredili ih kao prihvatljive i ispravne, uzeli smo ono što je najjednostavnije da se ne bi trebali truditi tražeći sebe.
To je dobro jer tako treba biti.
To je dobro jer tako svi rade.
To je dobro jer je normalno.
Ja sam zla jer imam sebe.
Volim zlo koje uzgajam unutar sebe. Volim ga jer je moje. Bez njega, ja sam još samo jedna hladna ljuštura. Volim sebe. Svaki jutro pogledam lice u ogledalu i na njemu vidim znakove gimnazijske neispavanosti i života općenito - pokoji prištić, veliki podočnjaci, ruke se tresu zbog manjka hrane, išarane ožiljcima u trenutcima slabosti... sve u svemu, ponekad sam uistinu bolesna slika. Ali volim tu bolesnu sliku. Ja sam zla jer idem nekonvencionalnim metodama, sretna sam u svojoj drami, a za tu dramu mi trebaju ljudske žrtve - tu nastupa ono što ljudi zovu zlom.
Ma, glavno je da je Osoba shvatila post.
''Ja sretan,'' kaže osoba. Nije spominjao to da nisam zla. Hvala, Osobo.
No, da se vratimo na naslov - je li moguće ulaziti u sreću i žaliti za tugom? Ja sam kompleksna osoba. Ja se bojim zapečaćenosti sudbine, a to je ono što mi se događa. Točka na i.
Svi preživimo život.
Ja sam komplicirana koliko i svi ostali - savršeno jednostavna u svom svemiru. Možeš li živjeti s time?
Već znam koju ćete rečenicu ovaj put komentirati - ''ruke se tresu od nedostatka hrane''.
Samo naprijed!
ostavi trag… (9) | printaj. | x | ^
