have you ever felt away without me, it's joust one step that I need....
Pokušala sam.
Na tren sam mislila da to uistinu mogu. Uzela sam sve u svoje ruke i
počela pisati. Bila je to samo jedna nit u tapiseriji, jedna nevažna nit,
ali sam s vremenom isplela nešto posebno, nešto moje....
Isplela sam svoj život.
Opet sam ležala sama, u kutu svoje sobe, ono malo nota što znam
na gitari mi je pravilo društvo i davalo utjehu. Najednom, osjetila
sam kako sve to izlazi iz mene. Uhvatila sam tu gitaru i raspalila po
njoj svirajući protiv svih pravilaono što nitko ne bi mogao zapisati,
i opet, nakon tako mnogo godina, opet sam se osjetila kao jedna
nit koja plete tapiseriju života, bezvremenu i ogromnu, tapiseriju
postojanja....Bila sam tako mala i nevažna, glupa i neugledna.
Najednom sam se našla ispred tapiserije. Gledala sam milijardu
niti kako pletu nešto tako skladno, ponekad bi se dogodio poneki
čvor, ali on je bio ispravljen, sve je bilo savršeno, ali onaj dio
slike koji je bio ispleten bio je tako nejasan da nisam mogla
razaznati buduću sliku. Jednoj je niti došao kraj. Stajala je neko
vrijeme, imala sam loš osjećaj, shvatila sam da je netko umro.
Na mrtvu nit se nadovezala nova, jednako pleteći.
Prošli su me trnci. Potražila sam sebe i našla se.
Moja je nit još duga, shvatila sam. Bila je zlatna, a presijavala
se u sve boje. Jednostavo lijepa. pogledala sam i pokušala dokučiti
kako bi slika izgledala bez nje, nebi bila jednako lijepa, shvatila sam.
Jedna nit da se sad prekine, sve bi bilo drugačije.
Ogledala sam se. Veliki kameni zid na kojem je ležala tapiserija
nastavljao se u mrak, poput tunela. Dolje, daleko, vidjela sam priliku
oslonjenu na zid. Lice je bilo jasno, iako udaljeno.
Pogledala me i nasmiješila se.
Tapiserija se nastavila plesti.
Ležala sam sama, u kutu svoje sobe, s gitarom o rukama,
ali nisam bila ista, ja sam znala.....
ostavi trag… (6) | printaj. | x | ^
