razno al´ ne prazno
27.10.2009., utorak
Kokoš
 "Prije se nije svaki dan tuširalo. Vraga ćeš se tuširat kad moraš prvo vodu grijat u bojleru na drva. Griješ vodu sam za kupanje. Prvo zapališ vatru, pa čekaš i čekaš. Ako vas je više, onaj drugi jedva da ima tople vode. Prvi gotovo sve potroši. Drugi se ljuti i opet čeka. Troje nema šanse da se kupaju jedan za drugim. Mogu se kupati isti dan, ali čekaju. Da se voda zagrije. Ja sam se kupao kad su starci bili na poslu, pa mi nije bio problem. Nisam morao paziti da ostavim nešto tople vode. A drugi dan ujutro, kad se vatra skroz ugasila, još je bilo mlake vode. Tako ti je to bilo prije." "Ma da!?" "Da. A onda nam je jedan dan, mislim da je bio četvrtak, došla rođaka Milica iz Like u posjetu. Donijela je kokoš u cekeru. Svezanih nogu. Svezala je i ručke od cekera da joj ne pobjegne." "Kaj živu?" "Živu. Onu lijepu crvenu. Prije su se tak kokoši poklanjale. Uvijek kad je netko dolazio iz sela u grad nosio je živu kokoš. Do tada nisam vidio živu kokoš." "Ma da!?" "Stara ju je onak vezanu s cekerom stavila u kadu i rekla: 'To ćemo u subotu. Ne bu joj nikaj bilo do subote'. I tak je ta kokoš bila u kadi neko vrijeme. Kasnije je stara nekaj išla u kupaonicu i stavila ceker s kokoši na pod sa strane kade i tak je ostavila. Stari nije imao pojma jer mu je zaboravila reći kad je došao navečer s posla doma. Milica je spavala sa starom u sobi, a stari je došao spavati kod mene u sobu jer su tu bila dva kreveta. Prek noći se kokoš nekako oslobodila i iskoprcala iz cekera." "!?!" "Stari se dizal rano, prije svih. Sat vremena prije stare i onak bunovan ode u kupaonicu, a kokoš leti na sve strane. Stari u strahu zalupi vratima i budi staru: 'Bebo, Bebo, nešto je u kupaonici!'. 'Ma daj pusti me da spavam.', veli stara. 'Ma Bebo, nešto je u kupaonici. Klepeče.', ne da se stari. 'Kaj si poludio? To je kokoš.', polurazbuđeno će stara. 'Kokoš!??'" "Hahahahaha." "Digne se stara. Pičkaraju jedan i drugi i tak me probude. Stara uleti u kupaonicu. Kokoš stvarno leti na sve strane i klepeče, a stara ni pet ni šest uhvati kokoš za noge, ponovo je zaveže i baci u kadu: 'Eto ti sad. Problem rješen.', veli starom koji zabezeknuto gleda." "Hahahahaha." "Stara pogleda mene i veli: 'Kad se obučeš, budeš kokoš odnesel u šupu.'. I tako uzmem ja kokoš. Kljucnula me jedanput, al nije bolilo. Odnesem je u šupu i čim sam je oslobodio prhne ona gore na drva. Pital sam staru dal joj treba dati kaj za jest ili vode, a stara je rekla da joj ne treba ništ i da bu izdržala do subote. Vidlo se da stara zna s kokošima." "Jel snijela koje jaje?" "Nije, od straha. I tako dođe subota. Milica i stara postavile u lavor vodu da se grije. Da je pofure. 'Ajd odi po kokoš.', veli mi stara. 'Kako ću. Bojim se.', velim ja. 'Ma ajde. Ne izigravaj.' Kaj sam mogao neg ići. Čim sam ušao u šupu kokoš leti sim tam. Nema šanse da je uhvatim. Nije šupa velika, al ja na jednu stranu, kokoš na drugu." "Hahahahhaha." "Vratim se ja u stan i velim staroj da je ne mogu uhvatiti. 'Od tebe nikakve koristi.', veli stara i pođe u šupu. Ja za njom. U šupi je bila neka metla sa strane. Uzme stara tu metlu. Kokoš leti lijevo, desno, a stara čeka s metlom. Cilja i PAF! Opali kokoš svom snagom tak da se ova sam strovalila na pod." "Hahahahahah." "Uzme ju za noge. Dođe gore i baci opet u kadu. Ode po nož. Digne je za noge i prereže joj vrat. Malo je drži da se krv ocijedi, pa je opet baci u kadu i ode piti kavu. Kokoš se u kadi još malo trzala, a sva je krv fino otjecala u odvod." "Jebate, ovo ko u nekom hororu." "Kad se kokoš ocijedila, voda u lavoru već je bila vruća. Gurne stara kokoš u lavor da se perje namoći." "Joj, to smrdi." "Aha, smrdi. Milica i stara su je očerupale začas. Zatim su je rastrančirale. 'I ovo je fino za juhicu.', mrmljala si stara u bradu. Sve je bilo gotovo za pola sata. Točno se vidlo da stara zna kaj radi. I tako smo imali kokoš za ručak." |
20.10.2009., utorak
Da li?
|
"Netko mi je rekao trututu.", velim mužiću dok se oblačim za posao. "Što ti je rekao?" "Trututu. Dok sam po noći prala zube u kupaonici. Mislila sam da me ti zajebavaš iza vrata." Mužić se smije. "Nisi bio ti jer si spavao. Baš sam se prepala. Neki duhić me zajebava." "Ima ih tu. Ima." I stvarno sam se prepala. Dogodilo mi se to opet. Da čujem ono što ne postoji. Ili postoji?! Da osjetim kako mi netko stoji iza leđa, a nema nikog. Ne događa mi se to često. Svakih par mjeseci, al je jako upečatljivo. Svaki put se tak splašim, pa se uvjeravam da se nemam čega bojati. Svjesna sam da sam u tim trenucima u čudnom stanju svijesti – opuštena, ne razmišljam o ničemu, kao u nekom polusnu. I onda čujem neku glupost kao ženski vrisak, podrigavanje, trututu ili imam tako snažan osjećaj da je netko iza mene. Najbolje mi je bilo prije par mjeseci na moru kad mi je netko zavikao na uho "Dosta!" tak da mi je još par minuta zvonilo u uhu. Nije bitno dal je noć ili dan. Nije bitno gdje sam. Hmmm.... Može biti da su sve to moje fantazije. Mozgovne umotvorine koje sama stvaram iz nekog razloga. Ali ne mogu da se ne zapitam – što ako ja to ne stvaram, već stvarno čujem!? Što ako postoje duhovi?! Da li!? Da li bi ih vidjela da me nije strah!? Da li bi ih vidjela da se prestanem boriti protiv toga i prihvatim njihovo postojanje? A onda se sjetim pokojne bake čije gene imam. Ona je imala svakakvih priča u koje nitko nije vjerovao. O ljudima koji su je noću posjećivali. O čovjeku u bijelom pokraj kreveta. Nju nikada nije bilo strah i pričala je o tome kao da je to nešto normalno. Govorila mi je: "Pomoli se, pa te neće biti strah.", a ja nisam znala nijednu molitvu. Nakon toga sam ih naučila iz njezinog starog molitvenika. No, ne molim se jer ne vjerujem. Da li? |
16.10.2009., petak
Da smo se onda znali
 Kad pogledam ovu staru fotku moram se nasmješiti. Te bademaste okice, kuštrava kosica, jeans svuda, bez jedne jedinice... Moj mužić. Ah. Kaj je bil balav...Štemer.... I da sam ga onda znala svidio bi mi se odma. Zaljubila bih se prek uha. Zgubila glavu skroz na skroz. Ali ne bi mu rekla da ima oči kak pesek. Ne bi mu rekla ništ tako blesavog. To su mu drugi komadi govorili i fest je tak nekaj zlizano. Ne bi mu rekla da je sladak, bonbonček. I to je preblesavo. Da smo se znali tada ne bi mu se svidjela. Ni najmanje. Mislil bi da sam preopičena za njega kad bi došla u gojzericama na klizanje. Ne bi bila komad u štiklama i minici na kaj se u to doba fural. Nikad nisam bila šminkerica... Tko zna što bi bilo da smo se tada sreli... Znam, nije bilo tak nekaj moguće, al onak hipotetski. Cugala bi pivu kak i on. Tam pred voćarnom. Slušala Beatlese i Rolliće, Diona i Animalse. Imala dugu kosu i šiške kaj bi mi svako malo upadale u oči. Mislila bih da sam frajerica, a on bi mislil da sam mu frendica. Samo frendica, a ja bih za njim patila. Tak bi to nekak bilo da smo se onda znali. |
13.10.2009., utorak
Pet dana slobode
|
Bila sam pet dana doma. Dala sam malo krvi, pa dva nagradna dana plaćenog dopusta spojila s praznikom. Uživala sam bez obzira što me od toga četiri dana boljela glava, dva dana trbuh. Napravila sam puno stvari koje sam namjeravala već duže vrijeme srediti. Nisam obavila sve planirano jer za to bi mi trebalo barem mjesec dana slobodno. Ali sam barem: - očistila odvod u kuhinji (sifon i cijev s visokotlačnim čistaćem) – sat i pol posla - oprala zavjese, dekore i prozore u dnevnoj sobi – dva dana posla (ima pun kurac toga jer je površina sveg tog sranja sedam dužnih metara puta visina, a sve se mora i peglati- tu sam ispizdila skroz na skroz kao i svaki put kad se primim tog posla i velim si da je ovo zadnji put kaj to radim i da sve skup ide u smeće) - skinula i oprala karniše i kutiju za rolete u dnevnoj sobi, te izolirala kutiju sa spužvicom s unutarnje strane – tri sata posla - oprala sam četiri ogromne bambus rolete kaj su prek ljeta na balkonu, a prek zime spremljene za drugu vruću sezonu – četiri sata posla - pospremila balkon i šupu u podrumu, te sve viškove s balkona odnijela u šupu – dva sata posla - montirali smo svjetlo u kuhinji iznad sudopera što nije baš bilo jednostavno jer je trebalo iz frižidera sve isprazniti, izvući ga van (a iza sranja od paučine i prašine), staviti iza njega duplu utičnicu, opreti frižider izvana i iznutra, oprati pod, ormariće i pločice, vratiti ga nazad i vratiti stvari u njega – četiri sata posla - posadili smo jagode na balkonu i to na specijalna način kaj smo našli na netu – okomito u plastičnu cijev od kanalizacije – a najebali smo se s piljenjem, grijanjem cijevi i izvlačenjem džepića sa strane u koje idu jagode, išli na Savu po šljunak za drenažu, išli po zemlju u Bauhaus – šest sati posla i to bi bilo to. Više manje. Ostalo ne računam kao svakodnevno kuhanje, peglanje, čišćenje i dr. Čak je i stari mužiću komentiral: "Znaš, tvoja je mama volila raditi, al ovo kako N. radi je nevjerojatno.". Ah, kaj sam ponosna. Al najbolje mi je od svega kak uživam i divim se tome kaj sam napravila. Jučer me poštar šokiral. Donjel je pismo za mene iz Općinskog suda u Zagrebu, za mužića pismo iz Općinskog suda u Zadru, a starom penziju. Nisu me ta pisma šokirala neg sam poštar. Pozvali smo ga da sjedne u kuhinju dok dođe stari koji se baš nekaj u sobi presvlačil. I tako on sjedi, ja kuham ručak, gleda me i veli: "Vi ste nekak drastično smršavili.". "!?!? Pa, nisam baš." "Jeste, jeste. A možda mi se čini jer Vas nisam dugo vidio." Poslije to pričam mužiću i velim mu da je on sigurno za to kriv jer mi živce ispija, pa sam sva ispijena (naravno u šali). On mi pak veli da to nije neki problem, jedno šest, sedam pizza i opet će bit sve kak je i bilo. Uh, kaj volim pizze i to one kaj ih doma složim. Već mi sline cure na samu pomisao. Zvala me seka. Nisam je vidjela ni čula mjesecima. Udaljile smo se. Iz nekih privatnih razloga, al lijepo od nje da me se sjetila. Veli mi da me pozdravlja B. (nekadašnja prijateljica) i da pita za mene. Rekla sam da joj je mogla reći ak je zanima kak sam da me nazove na taj i taj broj telefona. Znam da je ne zanima i da je pitala za mene tek reda radi. Bah! |
