Hrišćanstvo se naziva religijom samilosti. — Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nastaje, po sebi,trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno. Pod izvesnim okolnostima može doći do toga da ukupan gubitak života i životne energije stoji u apsurdnom odnosu prema kvantumu uzroka (— slučaj smrti Nazarećanina). Eto prvog gledišta, ali postoji još jedno važnije. Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (— u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost —); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina — samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života. U tome je Šopenhauer bio u pravu: život negiran samilošću još je dostojniji da bude negiran — samilost je praksa nihilizma. Još jednom: ovaj depresivni i zarazni instinkt prožima instinkte koji se odnose na održanje i podizanje vrednosti života: koliko kao multiplikator bede toliko kao konzervator svih bednika on je glavni pogon uspona decadence — samilost nagovara na nistavilo!... Ne veli se "ništavilo": to se naziva "onostranošću", ili "Bogom", ili istinskim životom"; ili se kaže nirvana, spasenje, blaženstvo ...Ova čedna retorika koja potiče iz okružja religiozno-moralne idiosinkrazije izgleda mnogo manje čedna čim se shvati koje je vrste tendencija koja se ovde ogrće plastom tananih reči: tendencija neprijateljska prema životu. Šopenhauer je bio neprijatelj života: otuda je za njega samilost vrlina... Aristotel je, kao što je poznato, u samilosti video bolesno i opasno stanje pri čemu je dobro da mu se tu i tamo doskoči nekim purgativom. On je tragediju shvatao kao purgativ. Polazeći od životnog instinkta, da bi se oslobodili takvog bolesnog i opasnog nagomilavanja samilosti, kakvo predstavlja Šopenhauerov slučaj (a nažalost i čitava naša književna i umetnička decadence od Sent Petersburga do Pariza, od Tolstoja do Vagnera), moralo bi se tragati, u stvari, za sredstvom da se ono razjede, da se rasprši... Ništa nije nezdravije usred naše nezdrave modernosti od hrišćanske samilosti. Tu biti lekar, tu biti neumoljiv, tu rezati — to je naš zadatak, to je način našeg milosrđa, po tome smo mi filozofi, mi Hiperborejci!
|
