Cilo noć i cilo jutro plačen. Ka u pubertetu. A nije ni PMS. Nemam pojima šta je, ka da samu sebe više ne pripoznajen i ne razumin. Da me pitate šta mi je, ne bi znala reć. Stvarno ne znan. Plačen (npr) jer je Danijela Dvornik, kad se upisala u onu knjigu žalosti, poljubila papir. Jel to normalno? Zato plakat? Plačen jer mi je prekjjučer bilo predivno u kazalištu. Tako predivno da nisan tila otamo izać. Sidila bi u onin crvenin baršunastin stolicama, zauvik. Gledala one glumce kako manitaju po pozornici i gotovo. Zašto? Opet nemam pojima. Možda zato šta san jedan put bila "pametna" i svega se toga odrekla. Kaže moja mater da nikad nisam bila spremna na sud javnosti. Istina živa. Ni onda, ni sada. Lakše je bilo ostavit se svega, pustit ćaću da me zaposli u špediciji. Lipo ić 15 godina svaki dan na posal, pisat brojke (a iman disleksiju i permutacija je teška zabava, posebno kad iza toga tražiš grešku), rodit troje dice, bit dobra mater, dobra žena.
Nije ni u tome stvar.
Opet bi ja isto izabrala, ali me nešto strašno rastužilo.
Možda san se sitila razloga zašto san se svega ostavila? Možda. Da van moran reć, ne znan. To je kao u onom vicu "Mujo, sjeti se"
Sve je na svom mistu, sve je dobro, sve je u redu, a ja unutra vrištin, plačen, tučen glavon u zid.
Ko će znat?
Ja više neman volje borit se sa ovon ludon glavon.
Taman pomislin da je sve na mistu, a onda se sve ponovo izmiša.
Uvik san govorila da me ima viška.
Sad san sigurna u to.