Stvarno je pizdunski što se u zbirci ide s pravim imenima. Nije više neka tajna o kojem se izdanju radi, kod Bookalete je cijela rasprava o izboru autora i priča, a mene u svemu tome jedino muči rušenje blogersko-internetske anonimnosti. Kužim da neki ljudi žele ići sa svojim pravim imenima, ali uvjerena sam da ih ima dosta kojima nije bilo ni u peti razbijati blogerski identitet. No, popustili su pritiscima i sad sam ja izgleda jedina koja uporno ne želi dati svoje ime, ko gljiva ludara rumenim se u mraku. Za mene je blog zasebna disciplina, medij za sebe, objavljivanje tih priča u tiskanom obliku je već po sebi mijenjanje forme, stavljanje u drugi kontekst, i sad još ići s pravim imenima me generalno iritira.

Slažem se s uredništvom da je kretenski da ja budem Pupa dok svi ostali idu s imenom i prezimenom, pa sam eto smislila pseudonim, a on mi je kao šaka u oko, pljuska dreku i tako to. Glumim nešto, neko ime, a ne volim glumatanja.

Što je najblesavija moja priča koja je ušla u zbirku je erotska, dakle, pseudonim koji ja dajem biti će shvaćen kao sklanjanje od erotizma i strah od osude društva. Znam to pouzdano jer sam pitala za savjet kolege, ljude koji žive od pisanja, i svi su mi od reda sugerirali pseudonim argumentirajući to nespremnošću našeg društva na otvorenu žensku seksualnost. Isprva sam se čudom čudila, jer moj problem s davanjem pravog imena nema ni u primisli tu vrstu straha već samo i jedino potrebu očuvanja moje privatnosti i dnevničkog pisanja. Sada se više ne čudim, samo se pitam.

A kako ne volim biti kukavica u životu, i baš rado opalim šamar uspavanom društvu nespremnom na izazove, tako me sad taj pseudonim još više smeta jer ću njime zapravo podilaziti konzervativnom licemjerju. Jednostavno ljuta sam što me uredništvo dovelo u takvu situaciju i kako ne znam na koji način da riješim tu višestruko kompliciranu situaciju upravo razmišljam o povlačenju priče, a to me žalosti.