Jučer rano oko 8 sati doručkovao sam šunku u ovom ambijentu.
Došli smo u Hrastovicu, koja se nalazi na par km. od Petrinje, a poznata je po kestenovoj šumi divljim veprovima i domaćim svinjama. Nakon super finog doručka krenuli smo svak svojim šumskim putem u potragu za kestenjem. Potražio sam mjesto gdje su kesteni naj deblji, mesnati i odvojeni od one prokleto bodljikave šišarke. U roku od sat vremena vrečica je bila puna pa sam se sa brda počeo spuštati i moram priznati da je bilo puno teže i bolnije nego uspon, ali zato sam bio duplo brži. Naime pola puta sam se koturao i kočio guzicom te bio iznimno sretan, kad sam konačno izgmizao na šljunčanu cestu. Sav izgreban, ali zadovoljan jer je vrečica bila cijela i puna, dočepao sam se dinamometra koji je visio na terasi za ovakve prilike. 
Pokazao je ravno 4. kg. Jebate, pa ovo mora da je za ginisovu knjigu. Uskoro su se i ostali skupili i nikom vaga nije pokazala 4 kg. Svi do jednog imali su više. 
Dobro, pomislio sam neka i oni idu u tu jebenu knjigu i zagrabio dvije šeflje Fiš paprikaša za utjehu. Ostatak dana proveo sam u slikanju panorame, prežderavanju i podilaženju onima koji su tu hranu pripremili. Fiš ti je vrhunski. Šunka je naj bolja što sam ikada jeo. Marinada od štuke ti je fenomenalna i slične otrcane fraze. Skoro zaboravih.., jeli smo i pečene kestene.
