ARISTOKRATA DUHA IZ KALKUTE RABINDRANAT TAGORE SAGRADIO
MOST IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Tako je govorio bengalski Tolstoj
Zastrašujući obim opusa od pedesetak zbirki stihova, 12 proznih knjiga, četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovedaka i eseja koje nije stigao da priredi za objavljivanje, doprineo je pored ostalog da Tagora za života širom Indije bude doslovno tretiran kao – bog. Od te uloge nije bežao, u njoj je svakako nesvesno uživao, ali je nije podsticao
Svet je, kao jabuka, bio podeljen na dve kriške i jedna je žudno tražila drugu, više ova zapadna istočnu, nego ona (daleko)istočna zapadnu – sve do modernih vremena, kada je Zapad najzad osvojio, pa možda i razumeo Istok, nažalost ponajmanje iz altruističkih pobuda.
Rasprava o sudarima, susretima i uticajima ta dva sveta traje koliko i istorija ljudska, ona obavezno kreće od Platona i “Upanišada”, mada je (ili baš zato što je) Platon živeo daleko pre Aleksandra Makedonskog i prvih nesumnjivo potvrđenih pohoda Evropljana do razmeđa azijskih civilizacija ili od onog bajkovitog boravka našeg zemljaka Marka Pola u Indiji i Kini, izveštaja zatamnjenog sa bar četiri dioptrije: prvom – ranohrišćanskom, drugom – neshvatljive razdaljine, trećom – na dvoru Kublaj kana Venecijanac je zatekao Kinu pod mongolskom, lamaističkom okupacijom, četvrtom – Markova mladost i nekompetencija… pa sve do odlaska na Daleki Istok evropskih ratnika, pljačkaša i trgovaca, kojima razmišljanje
o jedinstvu sveta u viziji umetnosti nije bila glavna briga.
Ova rasprava, dakle, može da se počne od bilo kog početka, ali mora da se završi sa Tagorom. Rabindranat Tagore nije najveći indijski pesnik, ni prozaist, ni mislilac, ni esejist, ali je ovaj aristokrata duha jedini svetski pesnik koji je najveći svetski potkontinent dao u vreme dok se još znalo reda, tj. imao uvid i koliko toliko jasna slika o književnim vrednostima naše planete. On je i prvi i dugo jedini istočni prvoborac za nešto što je još sto godina pre njega Gete nazvao - svetska literatura.
„Tagore je“, kažu danas udžbenici te iste svetske literature, kojoj je baš on tvorac i rodonačelnik, „najmarkantnija ličnost ne samo bengalske nego i celokupne indijske moderne književnosti“. I, kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1913, u svetu najpoznatiji indijski pisac. Jedan je od onih ljudi koji se u svetskim okvirima isuviše retko javljaju, a svoju kulturnu ostavštinu namenjuju celom čovečanstvu. Sa njim se po prvi put stvara istinita sinteza Istoka i Zapada i priznat je na obe strane zbog svojih univerzalnih vrednosti. Opus mu je raznovrstan i ogroman. Stvarao je u Indiji, a i posvuda gde je putovao, novu kulturnu atmosferu, otvoreniju, demokratskiju, internacionalniju. Bio je književnik, mislilac, reformator, muzičar, slikar, pedagog i u međunarodnim razmerama ugledna i uticajna javna ličnost.“ Startovao je iz velike, bogate i poznate kalkutske porodice koja je i pre njega bila epicentar kulturnih zbivanja, a i sama je odnegovala mnogo umetnika. Otac mu je bio veliki humanista – kako se to obično kaže za bogate i štedre mecene – oličenje naprednih ideja moderne Indije, jedan od onih demokratskih duhova izraslih u pokretu „Brama-samaj“, koji su se borili za konstruktivno stapanje svega naprednog u kulturama Istoka i Zapada. Odrast
ao u kući u kojoj su svi uticaji bili dozvoljeni i svaka radoznalost podsticana, sa ljudima raznih veroispovesti i političkih pogleda, pa i često osuđivan od ortodoksnih Indusa. I tako poprilično neshvaćen u svojoj zemlji, Tagore je ipak bio njen glas, njen izraz i najaktivniji član njene kulturne renesanse. Kad je bogatstvu dodao i slavu, osnovao je 1921. Sveindijski univerzitet u Bengalu, gde je predavao i zajedno sa svim profesorima i studentima kampanjski radio na stapanju kultura Istoka i Zapada.
Danas je čak teško shvatiti i prihvatiti, a pogotovo dočarati čitaocu školovanom na neminovnom „bratstvu i jednakosti svih ljudi“ koliko je ta ljudska gromada štrčala među stotinama miliona Indijaca. Možda samo ako se uporedi sa Tolstojevim uticajem u Rusiji, ali bojim se da i to nije bilo dovoljno. Tagore je u Indiji bio – bog. Ali to ne treba šatrovački shvatiti. On je narodu – ili narodima, koji će lako pristati na bogove koji i danas šetaju među njima, zaista predstavljao poluboga. Od te uloge nije bežao, ako nije preterano reći čak i da ju je podsticao, a u njoj je svakako i nesvesno uživao. Narod je verovao da je on veći slikar nego pesnik, što je možda i bio, a njegovi autoportreti redovno pokazuju čoveka plemenitih crta lica, nalik na proroka, sa mnogo radoznalosti, dobronamernosti i idealizma u očima. Svi koji su ga pamtili govorili su i o urođenom bogatstvu i snazi Tagorine ličnosti, o aristokratskom i rafiniranom duhu, o njegovim mogućnostima koje su se uvek činile beskonačnim (!), a kojima se pesnik i sam čudio, o markantnosti njegovog lica…
Kao književnik, Tagore je bio neobično plodan i opus mu je zaista zastrašujućeg obima. Pisao je pesme, drame, sve vrste eseja, novele, romane, pa i naučne studije. Bibliografije nabrajaju pedesetak knjiga stihova, 12 proznih dela (pripovetke i romani), četrdesetak drama i mnoštvo pesama, pripovesti i i eseja koje za života nije sabrao i priredio za knjige. Pisao je na benglaskom koji je, kažu, tek sa njim dobio vrednosti razvijenog književnog jezika, i na engleskom. Smatra se da je neuporedivo jači na
maternjem jeziku i da mu je vrednost daleko veća i sasvim drugačije vrste nego na engleskom jeziku. Ono što Evropljaninu zvuči kao ređanje suvišnih sentimentalnosti, sladunjavih banalnosti i slatkorečivih plitkih brbljanja, zvuči sasvim drugačije u kontekstu njegove domaće kulture, jer se na svom jeziku nadovezuje na sasvim drugačiju tradiciju. U njegovoj prozi vidi se da ga s razlogom drže za „najbolji proizvod zapadnog uticaja u Indiji“, ali bi baš zapadni čitalac više voleo i lakše primio da je Tagore manje čitao Abelarova “Pisma Eloizi“, Rusoovu „Novu Eloizu“ ili Geteovog „Vertera“. Zgodno je kad u „Brodolomu“ glavni junak komentariše zlu sudbinu svoje neudate kćeri rečenicom: „Uvek se to tako završi sa devojkama koje mnogo čitaju engleske romane“, a pri tom je i sam do kraja iskomplikovao svoj prozni prvenac podražavajući evropsku sentimentalnu melodramu.
Ali – kako suditi Bengalcu? Jednostavno – merila su drugačija. Kroz indijsku literaturu se, još od sanskritske „kavije“, provlači čvrsta nit manirizma, lepo uobličenog pripovedanja na uobičajene teme, a stilski organizovane na čvrstim književnim konvencijama. Koliko je Tagore dublje u toj tradiciji, toliko je bliži svojim zemljacima, ukoliko je umereniji, ostavlja jači utisak na evropskog čitaoca. Kažu da je Tagore tu našao srednji put, toliko važan za budističku kulturu i Budino učenje, što je ujedno i način da i po zapadnim i po indijskim merilima bude vrhunski književnik. On je Evropu ionako više osvojio svojim brojnim, raskošnim putovanjima i elitnim susretima, nego mudrim knjigama. Bar ispočetka. Umeo je da organizuje i da mu poeziju na engleski prevede i sam Viljem Batler Jejts, da se druži sa Ezrom Paundom, Rolanom i Židom… Uvek se kod razmišljanja o Tagori pomalo i nasmejem kad se setim njegovih susreta i književnih i filozofskih razgovora sa Romenom Rolanom. O njima francuski nobelovac piše sa najvećim ponosom. Sedeli bi Tagore koji ne zna francuski i Rolan koji ne zna ni reč engleskog, a njihove mudre dijaloge prevodi Rolanova sestra – po zanimanju i obrazovanju domaćica. Tkalja, vezilja i pomalo šnajderka.
Đorđe Randelj
MARGINALIJE IZ BIOGRAFIJE
* Tagorin deda je izgradio ogromno finansijsko carstvo i pomogao mnoge javne indijske ustanove, poput Medicinskog fakulteta u Kalkuti
* Dosledno vaspitavan u duhu bengalske kulture Rabindranat u svojim “Sećanjima” navodi kako je prvi put obuo čarape i cipele tek u 10. godini
* Prve stihove napisao je sa svega osam godina, da bi mu već u 17. jedan od prijatelja štampao knjigu sabranih pesama
* Na bengalskoj Akademiji studirao je istoriju i kulturu, dok je Pravni fakultet u Londonu napustio nakon samo godinu dana, jer mu se nije dopadala – ostrvska klima
* Britanski dvor mu 1915. dodelio titulu viteza, koju je vratio četiri godine kasnije u znak protesta zbog masakra u Amristaru, kad su kolonijalne trupe ubile oko 400 indijskih demonstranata
* Pored Kalkute je osnovao prvu školu u Indiji koja je negovala prožimanje zapadne i indijske filozofije, a koja je 1921. prerasla u univerzitet
* Kad je već imao punih 70 godina predano se posvetio i slikarstvu
* Komponovao je muziku za nekoliko stotina svojih pesama, a Tagorin “Naš zlatni Bengal” je postao nacionalna himna Bangladeša
* Samo nekoliko sati pre smrti 7. avgusta 1941. izdiktirao je svoju poslednju pesmu
M. Lazović
ZAŠTO BAŠ... Tagore
Mudrac na reci Gang
Da bi napravio svoje životno delo Tagore se snabdeo svestranom kulturom, evropskom i indijskom, koju je proširivao i koja je sazrevala putovanjima u inostranstvo i studijama u Londonu. U mladosti je dosta putovao svojom zemljom, sa ocem je bio čak i na Himalajima. Počeo je da piše još dok je bio prilično mlad, a oprobao se i u prozi i u poeziji, lirici i dramama. Uz opise života običnih ljudi iz njegove zemlje, bavio se i književnom kritikom, filozofijom i sociologijom. U jednom periodu je napravio pauzu u svojim mnogim aktivnostima, jer je osetio obavezu da u skladu sa starom praksom svog naroda jedan period svog života posveti razmišljanju u samoći, ploveći brodom na svetoj reci Gang. Kad se vratio normalnom životu, njegov ugled čoveka rafinirane mudrosti i umerene pobožnosti rastao je iz dana u dan. Škola u otvorenom prostoru, pod zaštitom grana drveta mango, koju je osnovao u zapadnom Bengalu, privukla je mnogo mladih ljudi koji su kasnije, kao odane pristalice, širili njegova učenja po zemlji. U to mesto se povukao, nakon što je skoro godinu dana bio počasni gost u književnim krugovima Engleske i Amerike, a zatim učestvovao na Istorijsko-religijskom kongresu u Parizu.
(Iz inaugurativnog obrazloženja Švedske akademije)
Post je objavljen 18.10.2004. u 19:06 sati.