Između dve ljubavi
Vesna PANTELIĆ 07.10.2004, 18:25:50
EDVARD Morgan Forster (1879-1970), engleski književnik i kritičar, danas je uglavnom poznat kroz filmske adaptacije svojih romana. Kakve li ironije, jer ovaj prijatelj Virdžinije Vulf i član Blumsberi grupe, tokom života odbijao je svaku ideju da se njegova dela prenesu na filmsko platno.
Knjigu "Soba s pogledom", koja u sredu izlazi u ediciji "Novosti", E. M. Forster objavio je 1908. godine. Prvi deo priče smešten je u Firenci, gde mlada Lusi dolazi u posetu svojoj starijoj rođaki Šarloti Bartles. Lusi postaje svedok ubistva i dvoumi se između dva čoveka - konvencionalnog Sesila i DŽordža, koji je obasipa poljupcima tokom piknika. Drugi deo romana dešava se u Lusinom domu Vindi Korner. Ona prihvata Sesilovu bračnu ponudu, ali se na kraju udaje za DŽordža.
"Soba sa pogledom" zaživela je 1984. kao pozorišna predstava, a dve godine kasnije snimljen je i istoimeni film, koji je dobio tri "Oskara".
Savremenu čitalačku publiku Forster privlači iz istog razloga zbog kojeg čitaju DŽejn Ostin i druge klasične pisce. LJudima je potrebno da čitaju o vremenu kada je bilo više učtivosti i socijalne omeđenosti, gde eksplicitno nasilje i seks nisu na svakoj stranici. Foster je dobro poznavao ljudsku prirodu i imao sjajan smisao za humor. Omiljena tema bila mu je lična socijalna represija i konflikti. Smatrao je da je englesko društvo okrutno na više načina. Prepoznavao je potrebu Engleske za političkom reformom i socijalnim promenama ka opštem boljitku. Međutim, na emocionalnom planu osećao se odbačenim zbog svoje homoseksualnosti i veći deo svog života proveo je van zemlje.
E. M. Forster, sin arhitekte Edvarda Forstera i Marijane Tornton, rođen je 1. januara 1879. u Londonu kao Henri Morgan. Otac mu je umro pre nego što Edgar napunio dve godine i odrastao je uz dve dominantne žene - majku i tetku. Detinjstvo je proveo u Ruksnestu, kući koja će mu poslužiti kao inspiracija za knjigu "Hauardov kraj". Posle školovanja na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, proveo je godinu dana putujući po Italiji i Grčkoj. Postao je član Blumsberi grupe, koja je negovala iskrenost u iznošenju shvatanja po cenu krajnje moralne hrabrosti. Tom krugu su pripadali i Virdžinija Vulf, Vanesa Bel, Klajv Bel, DŽon Majnard Kejnis, Leonard Vulf, Lajton Streči, Dejvid Garnet, Rodžer Fraj i Dankan Grant. Nošen istinskom demokratskom ljubavlju za čoveka, lišen snobizma, bilo intelektualnog, bilo socijalnog, Forster se rano odvojio od ove grupe i pošao svojim putem.
Svoj prvi roman "Tamo gde se ni anđeli ne usuđuju da kroče" objavio je 1905. Iste godine, nekoliko meseci živeo je u Nemačkoj, gde je bio tutor deci grofice Fon Armin. Dve godine kasnije napisao je "Najduže putovanje", zatim "Sobu sa pogledom", pa "Hauardov kraj" i "Put u Indiju". "Moris", knjigu o homoseksualizmu, napisao je 1910, ali je ona objavljena posthumno 1971. godine, jer se Forster bojao da će zbog nje kritikovati njegov stil života.
Kao pacifista, odbio je da se bori u Prvom svetskom ratu i umesto da nosi pušku, radio je u Aleksandriji za Crveni krst. U Egiptu ga nisu osuđivali zbog homoseksualizma, pa je 1917. počeo da živi sa kondukterom iz tramvaja - Mohamedom el Edlom. U Aleksandriji je upoznao grčkog pesnika Kavafija, i objavio je zbirku njegovih pesama "Faros i Farilion". Po povratku u Englesku 1919, radio je kao urednik u "Dejli heraldu". Dve godine kasnije, preselio se u Indiju i postao lični sekretar maharadže od Devasa. To iskustvo opisao je u knjizi "Put u Indiju".
Kada se ponovo vratio u Englesku, prestao je da piše romane, ali je u svojim esejima i člancima oštro kritikovao nacizam i staljinizam. Iako je privatni život krio kao zmija noge, 1930. počeo je vezu sa londonskim policajcem, koja se nastavila i kada se njegov prijatelj oženio. Protiveći se cenzuri, Forster je dao podršku osnivanju Nacionalnog odbora za prava građana i postao njegov prvi predsednik. Bio je i aktivni član PEN-a.
Titulu viteza odbio je 1949. godine, ali ga je kraljica Elizabeta Druga nagradila, četiri godine kasnije, počasnom titulom zbog svega što je učinio za Englesku. Na svoj 90. rođendan, 1. januara 1969. Forster je ipak prihvatio orden zasluga, koji osim njega ima još dvadeset troje ljudi. Umro je 7. juna 1970. godine, a njegov pepeo razvejan je iznad ružičnjaka Bakingamske palate.
O prestanku pisanja
NA pitanje zašto je prestao da piše, Forster je u februaru 1960. godine ispričao Vidi Marković, koja ga je posetila u njegovom domu u Engleskoj:
- Pišem, ali ne romane. Svet koji sam poznavao nestao je sa Prvim svetskim ratom. Kako sam mogao da pišem o svetu koji mi je bio stran?
Život je dosadan
FORSTEROV poslednji roman bio je "Put u Indiju". Posle njega, pisanje knjiga mu više nije bilo najvažnije u životu. Evo, kako je to sam objasnio:
- Veći deo života je toliko dosadan, da nije ni vredan pomena. Ne postoji ništa interesantno što bi se moglo opisati u knjigama da bi one mogle da opravdaju svoje postojanje. Unutar te čaure rada i društvenih obaveza, ljudski duh drema većinu vremena, beležići zadovoljstvo i bol, ali nije nimalo brz kao što se pretvaramo da jest
Post je objavljen 07.10.2004. u 19:54 sati.