Sad sam se setila!
Bio je to prvi dan u obdanistu.Moja treca godina zivota.
Ne secam se sta sam imala obuceno, ni koga sam sve srela. Ali se secam jedne slike..vrlo vrlo bistro. Deca su se igrala zmurke. Prisla sam jednoj maloj crnokosoj i pitala da li i ja mogu da se igram. Kad je se sad setim vidim ispred sebe krupnu crnu ostrokondju, koja stoji ispred mene sa rukama na bokovima, odmerava me strogo od glave do pete, zagleda mi se u lice i kaze :"Ne. Ne mozes da se igras sa nama. Nemas crne lakovane cipelice."
Tog dana se nisam igrala zmurke.Sedela sam u cosku i tugovala. Bas sam patila. To je bila detinja, duboka patnja. Ona koja tu udje pod kozu. A nisam se pobunila, zasto???NIje mi jasno. Trebalo je da se bunim!
I nije mi ni palo na pamet da cu dvadeset godina kasnije sedeti u svojoj sobi i misliti. "Ne mozes da se igras sa njima jer oni bolje pricaju nemacki, a ti si samo stranac", "Ne mozes da se igras sa njima jer oni imaju vise para od tebe, a ti si samo student", "Ne mozes da se igras sa njima jer se oni bolje sale od tebe.."
Sad se ja borim protiv te male crnokose svaki put kad zelim da se prikljucim nekom drustvu. Jer znam da sam ljudima jednako draga kao i bilo koja druga nova u drustvu. I da oni nemaju nista protiv da budem sa njima. I da gubim gomilu prijatelja zbog tih svojih blokada. I gomilu prilika za dobre razgovore.
I onda cujem njen glas. Pa joj kazem "O!Zdravo, pa ti si jos tu!" Ponekad uspem da joj okrenem ledja i odem.
A nekad me pokopa to sto nemam "crne lakovane cipelice" i sto me ona jos uvek potseca na to.
Post je objavljen 17.09.2004. u 19:50 sati.