Jedne davne tople jesenske večeri moj je auto jurio Novom Branimirovom i namignuo mi kazaljkom goriva. Bio sam vraški umoran, vraćao sam se iz Sesveta sa nekog natjecanja i morao sam još voziti kroz čitav grad da stignem doma – nije mi se zaustavljalo ali nisam imao izbora jer mi je auto bio žedan.
Zelena lepeza OMVa mahnula mi je...ili se to meni već vrtilo u glavi od umora...kako god bilo skrenuo sam desno, natočio benzin, platio ljupkoj prodavačici (a koji joj je vrag da u ovakvoj pustari radi sama noćnu!) i odjurio domu svom.
Kad sam došao kući krenuo sam iz prtljažnika uzeti neke stvari i stao sam ko gromom ošinut - vratašca od rezervoara bila su otvorena!
Odem ih zatvoriti i zastanem ko pravi mulac – na rezervoaru nije bilo čepa!
O sudbino okrutna i gorka što uradi li mi ti to sad kad sam mlad!?! Zahebavaj me poslije!
Vozim kroz čitav grad natrag na pumpu, izlazim van - 23 su sata.
Utješno je barem što radi mlada i zgodna cura. Sama...
Pitam je da li je našla kakav čep.
O, da, i dadne mi sva sretna čep a ja još sretniji odoh zatvoriti rezervoar.
Naravno – to nije bio taj čep – nisam jedini krelac koji po pumpama ostavlja čepove...a je mi neka utjeha...ima li prodavačica drugi čep pitate se vi, pitao sam se ja...odgovor je – nema!
Hodam po pumpi - pregledam svaki kutak, čak i kantu za smeće – ddaddada, ima budala koje bi našle čep na benzinskoj pumpi i bacile ga u smeće ali te budale večeras nisu prošle ovuda.
Tad sam krenuo pješke tragom svoje vožnje. Hodao sam vrlo polako uz rub Nove Branimirove gledajući pažljivo lijevo desno...i tako dva kilometra!
Došao sam do skretanja za Svetice gdje se sjećam da sam prikočio i skrenuo.
Ako je čep tada još uvijek ostao na haubi, onda je to čep ninja!
Malo prolunjam onuda, pređem cestu pa lagano nazad.
Našao sam: hrpu mrtvih mačaka i ptica te živih ježeva, štakora i miševa – bilo je tamo u mraku i puno okruglih predmeta koji su izgledali kao čep od rezervoara ali to nisu bili.
Našao sam i jedan amortizer, jedne tablice te puno ratkapa. Sve je to bilo interesantno ali nije bilo korisno.
Korisno bi bilo da sam našao vreću novaca ili taj prokleti čep!
Vratim se do pumpe kad li tamo stoje neki pripiti mladci i bahate se ljepotici na pumpi. Čim su me ugledali sjeli su u yugić i dali petama vjetra, kvragu, a tako sam želio ispasti faca.
Pitam ja nju nije li ju strah samu raditi noćnu na benzinskoj pumpi - najbliža kuća je valjda 200 m daleko! Ona reče da je nije strah.
Pita me jesam li našao čep. Naravno da nisam.
Kupim nam "duplo" pa klopamo i pričamo. Kukam:
"Ma kako je moguće da nije odmah na startu ispao, već na cesti!"
Kukam dalje (skužio sam da joj ne dosađujem - naprotiv!): "I gdje da sad ja nabavim drugi čep?"
"Nigdje!" – veli ona - "Puno ljudi tako izgubi čep pa kupe ovaj plastični koji se može stavit u svaki auto! "
Gledam ja tako taj ružni zeleni plastični čep sa rebrima sa strane - pitam za cijenu - 24 kune!
Idemo do forda i stavim ga ja - nije tak ni gadan.
Pokušam ga skinuti, vučem ko konj - čep ni mrdac!
"Samo vucite!" veli mi ljupka prodavačica.
Vukao sam ja taj čep, jesam! Dok sam ga vukao u meni je rastao gnjev - sržba mi je isijavala iz očiju, usnice su mi se tresle, neki potmuli zvuk izlazio mi je iz grla – u meni je počela rasti neka divlja vatra razaranja! Snažnim trzajem iščupao sam čep iz rezervoara – osjećao sam se moćno, ni sile svemira nisu mi mogle ništa - odjednom sam točno znao što mi je činiti!
Pružio sam dostojanstvano prodavačici čep ne rekavši ni riječi. Po mom držanju sve je shvatila i svečano je preuzela od mene zelenu ljigu dok joj se na licu vidjelo duboko poštovanje.
Podigao sam ruke visoko u zrak nabijen ionima. Povikao sam iz sveg glasa praiskonskim krikom, zovom ratnika:
NAĆI ĆU TAJ PROKLETI ČEP!!!! NAAAĆI ĆUU GAAA!!!!!
Na te riječi iz prolomila se grmljavina - nebo me pozdravljalo i javljalo mi da je vrijeme da nađem čep!
Jednim potezom svukao sam sa sebe košulju otkrivši pritom svoje goleme čvornate mišiće. Od rukava košulje napravio sam traku i zavezao je oko čela. Okrenuvši se moćno prema prodavačici koja me je promatrala obožavajućim pogledom čistokrvne prodavačice rekao sam:
"Ovuda ljudi voze preko 100 na sat. Da je neko zakačio taj čep on bi mogao odletiti jako daleko."
Napravio sam kraću pauzu, grijao me taj njezin mutni požudni pogled:
"Kad sam kretao on još nije pao inače bi bio tu, na pumpi. Pri uključivanju u promet sam morao stati, provjeriti, krenuti i skrenuti - najvjerojatnije je čep tada pao tamo gdje sam se uključio. Onda je došao neki kamikaza, zakačio čep kotačem i čep je odletio na onu livadu iza benzinske pumpe!"
Prodavačica me je sad još požudnije gledala – nisam samo bio lijep, mišičav i mlad - bio sam još seksi i pametan!
U polupognutom stavu, držeći zubima vojnički nož, otrčao sam do livade a prodavačica je mahala svom heroju.
Na livadi je bio mrkli mrak – čep me mogao vrebati od bilo kuda!
Znao sam da sad moram biti jako oprezan, polako i pažljivo sam pročešljavao livadu, osluškujući svaki šum, motreći svaki pokret!
Napredovao sam bešumno sve dalje i polako se približio grmlju skroz na drugom kraju livade. Žbunje je bilo bar 15 metara od ceste. Odjednom mi se učinilo da vidim kako se nešto crni u mraku. Moja reakcija bila je munjevita i skoro bez ikakve borbe zarobio sam čep!
Trijumfalno povikavši odjurio sam do auta, već je prošlo 00:15 sati.
Dotrčala je i prodavačica, željela je prisustvovati svečanom stavljanju čepa na svoje mjesto.
Otvorim vratašca rezervoara, gurnem čep i
i
i
i
JEBI GA!
To je zbilja taj čep ali zbog udesa se jedna osovinica na čepu više nije dala okrenuti - čep je bio neupotrebljiv!
Nisam se nešto puno sekirao - sutra ću se posvetiti složenom mehanizmu tog čepa.
Prvi put sam požalio što imam tako dobar auto a samim time i dobar čep.
Kako bi bilo jednostavnije da je to obični komad gume!
Krenuo sam velikim autom polako prema zapadu, jezdeći širokom cestom obasjanom blistavim lampama.
Na vjetrobransko staklo počele su padati prve kapi kiše...
Epilog:
Čep je popravljen i ako nije umro (a nije!) služi svojoj svrsi i dan danas te će čep i auto zadovoljno i sretno živjeti u neraskidivoj zajednici sve do kraja njihovih života...
The End
Post je objavljen 07.05.2005. u 17:49 sati.