Bila sam u Davidlandu. Bila sam Pikolina. Bila sam luda. Joj, kako je dobro biti lud ponekad… ma ne ponekad… često… ma ne često… uvijek!
Sjetite li se nekad ludosti koje ste činili? Ja sam jednom lovila kolibrića. Htjela sam ga uslikati. Bili smo na ljetovanju, a ja sam trčala po terasi hotela sa foto aparatom i pokušala uloviti kolibrića. O da, svi su me gledali. Ne, nisam bila dijete, već poprilično prošla dvadesetu. Da, sve su slike izgledale kao mutna fleka puna raznih boja. I onda sam još kasnije saznala da u našim krajevima uopće nema kolibrića. Nema veze, jer uživala sam u tom ludom trenutku dok sam vjerovala kako lovim kolibrića. A uživali su i svi oko mene dok su se smijali mojoj zabludi. Nije bitno što mi nijedna slika nije uspjela, nije bitno što sam postala svjesna da sam trčala za nekim leptirom koji samo brzo maše krilima, nije bitno što nikome na terasi nije baš bilo jasno u čemu je štos… bitno je da smo se svi ludi zabavili.
I onda sam se smijala… smijala sam se kao kad sam svog brata blizanca doslovno odvukla u kino gledati crtić. Uh, pružao je popriličan otpor, ali ja sam bila jača. Ušao je u kino pun zlobnih komentara i ironičnih primjedbi. A onda su ga skoro izbacili iz kina. Zašto? Zato jer se najglasnije smijao. Smijao se od srca. A ja sam se smijala njemu. Jer sam znala da uživa. Bilo mi je drago jer se prevario… bilo mi je drago jer je i on lud…
A sad odoh opet malo u Davidland. Da, luda sam. Al baš zato me i vole. ;)
Tek kad dozvolite smijati se sami sebi, shvatit ćete koliko ste dragi.
Post je objavljen 20.06.2004. u 21:07 sati.