Ostaje nam da još radimo na sebi
da zamaramo glas i ruke umačemo
u neprozirnu nebesku tečnost
tražeći izgubljeni grumen.
Sve rečeno je već
i šutnja kaplje s naporom užasa.
Da sebe obrađujemo u mraku,
ispod maski, vela,
gdje ponori zvone šupljinom i strahom.
Zrno ljubavi, ko malo žara,
skrivamo i stidimo se
pred sudom besmisla. (Dobra tajna
nema svog glasnika).
Da radimo na sebi
na sablasnu tornju.
Izbijamo sate kako drugi žele,
sa neba, sa čežnje,
kad nam se život
u tren pretvara.
Čitav život u tren pretvara.
Post je objavljen 19.04.2005. u 22:50 sati.