Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/knjizevnostj

Marketing

INTERVJU Svetislav Basara, knjiŽevnik i ambasador
Najgora je duhovna beda

Pre četiri godine Svetislav Basara (1953), poznati srpski pisac i član Demohrišćanske stranke Srbije postao je ambasador SRJ na Kipru. Država je u međuvremenu promenila ime i suštinu, a njegov mandat u Nikoziji primiče se kraju, uz mogućnost da povratak kući obeleži još drastičnija geo-politička promena. Ali, Basara se nije promenio.
I dalje piše dobre, uzbudljive romane, verbalno šamara neistomišljenike u polemikama kojih nikada ne manjka na srpsko-crnogorskoj javnoj sceni i pri tom je “politički korektan činovnik” na mestu ambasadora. Tvrdi da Srbi žive u “košmaru večitog ponavljanja”, da je metak Gavrila Principa nedavno pogodio Zorana Đinđića i da još kruži ovim prostorima. A o posustalom talasu petooktobarske nade Basara kaže: “Promena režima i politike ne rešava ništa ukoliko mentalitet ostaje isti, a ostao je isti”.
lVaš prvi ambasadorski mandat primiče se kraju. Šta ste naučili na tom radnom mestu i da li će vam ta iskustva koristiti u književnosti? Krijete li možda neke nove “Embahade”?
- Pa, između ostalog, naučio sam da računam. Kao ni u zemlji, ni u zemljinim ambasadama - para hronično nema. Oko dvadesetog, kada ovde na Kipru pristižu računi, sedim sa prvim sekretarom i digitronom i gledam kako da sve to pokrijem. Noću idem kao neka štedljiva baba i gasim svetla po ambasadi. Tu su, u okolini, ambasade drugih zemalja u kojima su plate ambasadora veće nego mesečni budžet naše.
Na prijemima često poželim da se zemlja otvori i da nestanem u toj rupi, kada me ljudi saleću da objasnim neobjašnjive poteze naših glavešina. Nisu to obavezno ni zlonamerna pitanja. Može zvučati čudno, ali rejting nam nije toliko loš. Vidi se da svet još računa sa nama. Ali, nikome ne ide u glavu kako to da dva ili tri penzionisana generala uspevaju da drže čitav državni aparat sile u šahu, da predsednik vlade ili njegovi emisari, svejedno, doslovno mole te ljude da se predaju. I ja na ta pitanja odgovaram kratko: ne znam! Toliko o diplomatiji.
Književnosti što se tiče, vredelo je. Mnoge stvari sam video iz povlašćenog ugla. A “Embahade”, niti sam ja Crnjanski, niti su embahade one embahade, sve je to pljunuta slika konfuzije u zemlji. Jad i beda. O tome je bolje i ne misliti, nekmoli pisati.
lNiste prvi naš pisac koga oslovljavaju sa “ekselencijo”. Kome je ( bilo) teže: Andriću , Crnjanskom, Dučiću u prošlom veku, ili danas vama, Vidi Ognjenović, a sutra Dušanu Kovačeviću i Draganu Velikiću?
- Sudeći po “Embahadama” Crnjanskog, mnoge stvari su bile iste. Nikad kod nas nije lako. Ako nekim slučajem stvari krenu nabolje, odmah će se naći ekipa da ih pokvari. Vida je, kao i ja, na kraju mandata. A Duško i Velikić tek treba da prođu kroz sve to. Dobro je to za nas pisce, koji smo ipak malo razmaženi, da provedemo neko vreme u diplomatiji. Duško će sigurno imati materijala za jednu dramu. Likovi po našim ambasadama su zapravo takvi kao da ih je Duško “napisao”.
lNa vaš ambasadorski rad do sada nije bilo javnih primedbi, što verovatno znači da ste slušali centralu i vladali se po diplomatskom protokolu. S druge strane, u javnim polemikama ne birate reči: Aleksandra Jerkova, dugogodišnjeg člana NIN-ovog žirija, nedavno ste nazvali “književnom, političkom i estetskom prostitutkom”. Osećate li se ponekad šizofreno zbog te dve ličnosti u sopstvenoj koži?
- Vidite, diplomatija je u suštini jednostavna stvar. Dovoljno je ne izmišljati rupe na saksiji. Više slušati nego govoriti, što meni izuzetno odgovara. Na kraju, uprkos svim predrasudama o dvoličnosti diplomata, to je uglavnom veoma vaspitan i obrazovan svet. I u takvom jednom okruženju sasvim je normalno ophoditi se “diplomatski”.
Polemike što se tiče, ja sam pažljivo odabrao reči. Saša Jerkov, iza kojeg stoje ozbiljni i dobro urađeni poslovi, u jednom momentu je počeo da se ponaša suprotno visokim kriterijumima koje je on sam postavio. To je prostituisanje sopstvene karijere. Nisam mogao da nađem blažu reč. Kritika bez kritike neizbežno tako završava. On je, naravno, dobrodošao na ovoj književnoj sceni onoga momenta kada shvati da je ozbiljan rad u prednosti nad falsifikovanjem vrednosti. Za sada se ne osećam shizofreno zbog toga. Prestar sam za shizofreniju. Ona se manifestuje najkasnije oko četrdesete. Mada, nisam siguran da shizofrenija nije udobnije stanje od aktuelne realnosti.
lNekoliko puta ste bili nadomak NIN-ove nagrade, a ove godine žiri je razmišljao da vam je za “Srce zemlje” ravnopravno dodeli sa “Kišom i hartijom” Vladimira Tasića. Ne ulazeći u književno-estetske kriterijume, pomišljate li da vas neki ljudi tako kažnjavaju zbog britkog jezika, izbegavajući da nagrade vaše britko pero?
- Nikada ja nisam bio nadomak NIN- ove nagrade. Niti je bilo dileme o ravnopravnoj podeli. A ti ljudi koje pominjete, kažnjavaju sami sebe, jer ih svako malo izvrgnem ruglu u javnosti. To je animističko razmišljanje: nema NIN-ovu nagradu, on ne postoji. Ja, međutim, postojim. Ima naravno i dan danas pisaca koji se zbog poveljice i NIN-ovog bakšiša, odriču slobode. Ja se nisam mogao prisiliti na tako nešto. I, bogme, isplatilo se. Intelektualna sloboda nema cenu.
A NIN-ove nagrade što se tiče, ubuduće će svaki moj roman na koricama imati upadljivu, crvenim slovima odštampanu, napomenu: ovaj roman je izvan konkurencije za NIN-ovu nagradu. Hteo sam da to uradim i ranije, ali mi je izgledalo kao suvišna gordost. Kao izlišni elitizam i odvajanje od nekih prijatelja po peru. Ne treba ipak zaboraviti da su NIN-ovu nagradu dobijali i odlični pisci. Ja u stvari nemam ništa protiv te nagrade I protiv velike većine njenih dobitnika. Jednostavno, sada sam prestar za statiranje u bedno režiranim performansima. To je to
lVerovatno vam je poznato da je u Beogradu nedavno stradao šesnaestogodišnji dečak, koga su ispred škole napali njegovi vršnjaci. Sahranjen je na Novom groblju, a posle te sahrane, mnogi njegovi drugovi i drugarice produžili su u Aleju velikana, na grob Zorana Đinđića. Kako to tumačite?
- Tumačim to ovako: deca su spontano krenula na grob čoveka koji je hteo i mogao da im obezbedi budućnost i koji bi to uspeo, da ga korisnici ovdašnje nesreće nisu streljali.
lRekoste nedavno da svojim najvećim uspehom smatrate to što ste, uprkos popriličnim iskušenjima i mnoštvu loših iskustava, uspeli da sačuvate veru u Boga, u ljude i u konačni trijumf dobra. Kada će dobro trijumfovati u Srbiji?
- Onoga momenta kada Srbi, i svi koji ovde žive, prestanu da budu preispoljne kukavice.
Radmila Lotina



Post je objavljen 10.04.2005. u 21:08 sati.