Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/psihologijajs

Marketing

Uzdarje bolesti



Pre nekoliko dana, neuropsihijatar, primarijus dr Vladimir Adamović, obajvio je kod niške „Prosvete“ novu knjigu- „Bolest i umetnik“ u kojoj razmatra uticaj bolesti na umetničko stvaralaštvo deset velikih umetnika sveta. Kao pionir psihosomatskog pristupa u dijagnostikovanju i lečenju bolesti u Srbiji, Adamović i novom knjigom prevazilazi rigidno postavljene granice između psihijatrije i tzv. internističkog pogleda na svet.

Vladimir Adamović počeo je da „širi“ uverenje o psihi kao pokretaču telesnih bolesti pre četrdeset godina, da ispituje uticaj emocionalnog stanja čoveka na nastanak i tok telesnih bolesti. Knjiga „Bolest i umetnik“ još jedan je njegov naučno zasnovani iskorak iz domena medicinske prakse u bolnici „Dragiša Mišović“, gde je proveo i završio svoj radni vek, ka svetu politike i umetnosti.

Koji su bili kriterijumi za izbor deset ličnosti o kojima pišete?
- Reč je o mom afinitetu. Sve njih voleo sam da čitam, gledam ili slušam. Reč je o psihosomatskim biografijama deset velikana književnosti, slikarstva i medicine, o psihosomatskoj patografiji njihove karijere. Razmatram istoriju njihove bolesti i to kao kočnicu umetničkog stvaralaštva.

Postoji stereotipija kako umetnici svoju kreativnost duguju „umetničkom ludilu“, izrazitoj ekscentričnosti i slično dok vi tvrdite da suprotno!?
- Kreativna istorija čovečanstva nije proces uslovljen jedino patologijom. Postoje umetnici koji su potpuno „normalnog“ psihičkog stanja pa ludilo definitivno nije ekskluzivno vezano za genijalnost. Niti za kreativnost. To je božiji dar. Ali veza postoji jer je često kreativni potencijal blokiran nekom telesnom bolešću, kao trauma iz mladosti ili kao činjenica realnosti; tek, bolest bira umetniku teme iz njegovog nesvesnog ili kreativnog fundusa, izaziva određenu temu. Ali, kreativnost i bolest nemaju uzročno-posledični odnos. Nije jednostavno „čačkati“ po nesvesnom nekog umetnički nastrojenog pojedinca. Kada se svi njegovi konflikti verbalno ispolje tokom psihoanalize on često gubi imaginaciju, kreativnost i umetnički fantazam. Kad svi konflikti izađu na površinu, to simbolično ugušuje njegovo delo, kao u slučaju Judžina O Nila koji se izlečio od alkoholizma ali je kao autor potpuno stagnirao nakon toga.

Koja bolest je dovela u pitanje stvaralaštvo Marsela Prusta?
- Astma blokirala njegov kreativni doprinos, što je učinila epilepsija, doduše temporalna, kad je reč o Van Gogu. Balzak je umro od dijabetesa, a po strukturi ličnosti bio je tzv. oralni tip, gojazan, sklon debljanju pa je tako i skovan termin o preterivanju u hrani, tzv. balakovski ručak.

A Edgar Po?
- Po je umro od delirijum tremensa. Opis njegovih poslednjih dana je klasičan opis, knjiški opis delirijuma: nemir uznemirenost preznojavanje, lupanje srca...

Dostojevski...?
- On je obrađen sa pozicija obične epilepsije koju ignoriše, ne leči je. Kako epilepsija napreduje njemu raste i kreativnost ali sa epilepsijom se razvija i tuberkulozni proces. I on umire od tuberkuloze na vrhuncu kreativnosti.

Betoven doživljava paranoidna stanja. Kako je postepeno gluvio, prekida komunikaciju sa okolinom i zato umire od ciroze, jer se prepustio se piću.

Kod Čehova je tuberkuloza u pitanju, kao posledica prethodne, premorbidne ličnosti. Gogolj je hipohondar a umire u melanholično-depresivnoj krizi tokom koje odbija hranu do smrti.

Kojom bolešću je bilo prouzrokovano Frojdovo korišćenje kokaina, što mu je, navodno, pomoglo da uobliči psihoanalitičku teoriju?
- Imao je karcionom tvrdog nepca koji je po svoj prilici izazvan pušenjem. Kao rodonačelnik psihonalize i čovek koji bi trebalo da kontroliše svoje emocije, impulse i htenja on ne može da se odrekne cigara sve do smrti. Tokom šesnaest godina imao je 23 operacije ali nastavlja da puši. Sa svojim internistom dogvorio je eutanaziju. Kad ne budem više mogao da podnosim bolove onda, molim te, daj mi injekciju morfijuma. Njegova je smrt posledica krivičnog dela.

Šta je teralo Hemingveja ka korišćenju ruma umesto vode?
- Prvo se ubija njegov otac, Klarens, doktor, onda sam Hemingvej, pisac, pa njegov brat... puška, puška, pa revolver, a onda se ubija Margo. Pre dve godine, njegov sin, Gregori, genetičar, umire u zatvoru u koji dospeo jer se šetao go ulicama Majamija. I sada, Mjurijel kaže: „pripadam porodici koja ima mnogo ludih gena. Nadam se da neće i mene odrediti.“

Da li ovom knjigom odustajete od psihometrije jakih političkih ličnosti sveta, što vam je bila prethodna preokupacija?
- Ne. Upravo sam završio pisanje Titove psihobiografije, nakon knjiga o Staljinu i Hitleru. Svima je bilo zajedničko manipulisanje masama. Masa je ta koja nosi diktatora. U centru mog istraživanja je odnos između sledbenika, vođe i istorijskih okolnosti.


Vladimir Adamovic



Post je objavljen 22.03.2005. u 17:01 sati.