Čula sam jednu običnu priču i sada ću vam je ispričati, iako ne znam sama zašto, jer to je jedna baš tako obična priča i možda nikog neće zanimati jer takvih priča ima svuda oko nas. Nitko i ne voli da mu se pričaju tako neke obične priče kojih ima iza svakog čoška, i svatko zna stotine takvih priča koje bi i sam rado ispričao, samo da ga netko želi slušati. Nemam pojma zašto sam ja sada pomislila da bi vi htjeli da vam baš ja sada tu priču ispričam, a čak i da je ispričam nisam sigurna da je mnogi od vas već nisu čuli od nekog drugog, pa bi se moglo reći da priča nije iz prve ruke i da je nešto kao déja vu. Doista, kad bolje razmislim, možda je bolje da tu priču zadržim za sebe, ionako će je netko kad tad ispričati (možda to budem ja), a ako i ne, biti će ispričana negdje neka druga priča za koju će se moći reći da je to upravo ta koju sam ja vama sada htjela ispričati. Ustvari, što je pjesnik htio reći? Pa htjela sam reći da su sve priče iste, da je to sve jedna te ista priča samo je pišemo ili čitamo iza drugog brda, pa nam se samo čini da je ispričana prvi puta. Možda zato bolje da danas tu priču ne pričam, ionako je već ispričana.
Sorry, virozna sam pa ne znam sama u kojoj sam priči.
Post je objavljen 16.03.2005. u 12:56 sati.