Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/filmj

Marketing

INTERVJU SA POVODOM:

Radivoje - Raca Andric, reditelj filma " Kad porastem bicu Kengur"

U bedaku niko ne moze nista da resi

Ali, meni to prija. Igrani filmovi su mi kao neko bekstvo u bajku, a dokumentarci su ono sto govori istinu o svetu. Ma koliko to cudno zvucalo ovo je smesan i veseo film o beznadju, ovom nasem svakodnevnom koje svi jako dobro poznajemo, kaze Andric uoci dolaska na premijeru u Toronto.

Kada je Miroslav Momcilovic napisao scenario za omnibus film i nazvao ga "Nedeljno popodne", verovatno nije ni slutio da ce danas od tog teksta nastati pravo osvezenje u domacoj kinematografiji. Reditelj Radivoje Rasa Andric pricu je uoblicio u jednu celinu i napravio novi film " Kad porastem bicu Kengur" za koji kaze: "Ma koliko to cudno zvucalo ovo je smesan i veseo film o beznadju, ovom nasem svakodnevnom koje svi jako dobro poznajemo.

Junaci ovog filma, svako na svoj nacin, bore se protiv toga, neki ljubavlju, neki ocekujuci dobitak u kladionici, a neki nalaze spas u potpunom prepustanju, tako da jedan od junaka kaze: "Ja sam najrentabilniji kad nista ne radim. Nemam prihode, ali nemam ni rashode".

U ovom filmu ima svega i svacega, sto bi se za velike robne kuce reklo - od igle do lokomotive. U ovom slucaju, od mlade i lepe manekenke do zemljotresa, od Aleksandra Sapica do Nikole DJuricka, kome penal puca Pol Skols (Manchester Unated), od plave magme na nebu do embriona misa u pivu.

Ovo je film koji je mogao da se zove: "Na tri coska", "Aj zovemo neke ribe", "Sladjana i sedam mentalnih patuljaka", "Stodvadeset sa osamdeset", "Mali korak za covecanstvo", a zove se "Kad porastem bicu Kengur". Otkrijte zasto.

Snimiti zabavan i duhovit film za bioskopsku publiku bila je povrsinska namera. Sustina je zagrebati tu povrsinu i nesto vise reci o zivotu mladih ljudi, o njihovoj sputanosti, o njihovim inhibicajama, o njihovim pokusajima da se iskobeljaju iz zabokrecine, o tome da su "novac, gajba i bilo kakav posao sa platom" sustinski vazni, da ne vrede visprenost, duhovitost, cinizam i sirina duha bez "zadovoljenja baznih potreba". Da se nikad nece desiti nesto veliko, ako mi sami to ne stvorimo svojim radom. I, najvaznije, namera je da kazemo da ima nade. U ovom vremenu i u ovoj Srbiji (i Crnoj Gori).

Srbija je zemlja sa velikim problemima, ali vi kao autori ipak propagirate vedar pristup stvarima ?

- Zato sto ne vidim drugo resenje osim ako si jezivo cvrst karakter i jako pametan covek, sto vecina ljudi nije. Naime, vecina ljudi, na zalost, ima slab karakter. Dakle, i za mene koji sebe ne smatram preterano jakim karakterom, resenje su mali koraci. I to funkcionise. Znam po svom primeru. Pa, nisam ni ja dosao do tri filma tek tako, nego sam pravio male korake. Od nosenja kafe na snimanju, preko sestog asistenta reditelja pa do svojih filmova.



Dokumentarni filmovi postaju trend u svetu, narocito posle uspeha Michaela Moora. Nekada si i ti snimao dokumentarne filmove ?

- Nastojim da snimam vedre filmove iz vise razloga, a jedan od njih je i taj sto od kako se probudim i upalim radio bombardovan sam bedacima, i u zemlji i oko zemlje - od zagrevanja planete pa do brojnih ratova i nesreca.

Dakle, pored toga sto hocu ljude malo da opustim, jer svako sebe mora da opusti da bi uopste mogao da sagleda problem. U bedaku niko ne moze nista da resi. Ali, to i meni prija. I ja sam opterecen, zbog slabog karaktera ili mozda zbog previse emotivnosti. Dokumentarni filmovi me uvek potresu i u fazonu sam da ostavim kameru i da krenem da pomognem coveku o kome snimam film koliko god mogu.

Znaci, nisam dobar dokumentarista, jer dobar dokumentarista mora da bude veoma cvrst da bi kad je najteze belezio. Kad bi mi se neko rasplakao pred kamerom i ja bih se rasplakao sa njim. Dokumentarni filmovi, kada su dobro napravljeni, mnogo jace govore od igranih. Kada budem stekao dovoljno cvrstine snimacu dokumentarne filmove. Igrani filmovi su mi vise kao neko bekstvo u bajku, a dokumentarci su ono sto govori istinu o svetu.

Sta si ocekivao da ces biti kad porastes ?

- Nisam od onih koji su odmah znali sta ce biti u zivotu. Jedino sam znao da mi hemija ne ide najbolje, a sve ostalo je bilo otvoreno. Jedno vreme sam se lozio na matematiku kao jedinu nauku koja je cista nauka. Hocu da kazem da se sve ostale nauke ipak bave nekim pojavnim oblicima u prirodi ili drustvu, a matematika je potpuno apstraktna. Jos kad sam otkrio Pitagoru i vezu matematika-filozofija potpuno sam poludeo za tim.

Onda sam jedno vreme mislio da ne bih bio los psihijatar. Cak sam isao kod jedne nase porodicne prijateljice koja je radila u zavodu za mentalno zdravlje u Palmoticevoj da malo gledam kako to sve ide.

Pa me je privukla astrofizika i astronomija. Pa sam isao na neke testove kod psihologa jer nikako nisam mogao da otkrijem sta da radim, pa mi je na tim testovima ispalo da je najbolje da budem kuvar ili lugar (sumar). Medjutim, presudno je bilo kad sam otkrio foto-aparat. Tada sam shvatio da je ipak film moja sudbina, no i dalje nisam mislio o reziji. Upisao sam klasicne nauke na filozofskom jer nije bilo prijemnog, ali umesto da idem na ta predavanja, otisao sam na FDU i zamolio sefa katedre kamere za dozvolu da slusam predavanja da bih se pripremio za prijemni sledece godine.

I isao sam redovno na ta predavanja i u jednom trenutku shvatio da je to sve ipak suvise komplikovano za mene, da i dalje tu ima poprilicno hemije i fizike (i to onog dela fizike koji me nije privlacio) i tako sam odlucio da upisem reziju kao laksu varijantu. Dva puta sam pao na prijemnom, ali taj drugi put sam bio prvi ispod crte, tj. primili su dvanaestoro ljudi, a ja sam bio trinaesti, pa mi je tadasnja komisija rekla da dodjem sledece godine i da ce me verovatno primiti. I tako je i bilo.

M.Markovic



Post je objavljen 27.02.2005. u 16:03 sati.