Dok kuvam kafu odsluškujem šuškanje listova, kroz prozor videh nešto poput vidre i zatim strpljivo zaključih da je reč o pacovu koji se sakrio pravo u ružino trnje i tek mu izdajnički rep viri. Tu se vrzmao neko vreme, videh po talasanju male bašte i trave, crvenih i krvavo žutih ruža, potom pogledah pacova pravo u oči i on se kao u crtanim filmovima poigravao mojim ljudskim glasom i pobeže ka svom utočištu ako uopšte ima dom. Nije uspeo pobeći iza gume ali jednom za svadga zabeležih sebi u mislima da je to jedan debeo pacov ili hibridni miš, to mi ulije neku neobičnu dozu sigurnosti i spokoja umesto da panično odem u sobu i spustim besno roletnu jer nekad se oni znaju popeti uz zid ako osete lubenicu.
Odsjaj sunčeve svetlosti presijavao se u listu natopljenom sitnom kišicom. Leto je ali dan je jesenji i sve miriše na školske sveske i nove gumice uz zakletvu o njihovom čuvanju od vlastitog nemara. Dlanovi su mi prazni, a prsti iscepani, ali ne bole; samo imam svest da koža treba da zaceli i da male crvene tačke nisu bolest niti Isusov poljubac nego sasušena krv u vidu kraste i da je to proces u izlečenju.
Na sebi imam omanji šorts kojem se svi čude i gore duks koji sam obgrlio ispod vrata toliko čvrsto da imam utisak kao da sam izuzetno tanan poput kanapa umočenog u vosak po starinskim romantičnim pismima: izgledam tugaljivo i trapavo ali sam slobodan.
Jesen opominje kroz zadah trulog leta. Uviđam u svetlu njegovu igru. Znam da uključene neonke po zidovima nemaju nikakve veze sa zimom, čizmama, pahulje su u mojoj glavi i ja sam izmislio pejsaž, dao lica, priče svemu oko sebe....
Kiša ne prestaje da cvili, pljusak ispira prozore. U ekološkoj kesi se nalazi kilogram rušteva bolesne crvene boje koja zasigurno prelazi u bordo i na licu mi je raspoloženje koje naginje ka dobrom kad se vraćam iz noćne smene u intervalu do osam izjutra.
Ljudi bojažljivo jedu trešnje jer su ih od malih nogu naučili da bi u trešnjinom mesu mogao da bude crv umesto da im je rečena istina - da pripaze na podmukle koštice i obrate pažnju na vlastitu avalost kojoj su podložni, to nam je u ljudskoj prirodi, a to nije fino - nije fino kad alavo jedeš pred Filipom a nisi siguran da li i on ima, umesto toga trn u oku je običan crv jer trešnja truli baš kao što i čovek postaje prah, te ljudi od maleckog potencijalnog crva prave skoro događaj i zasigurno neverovatnu pauzu tokom moltivi nad tom kugličastom voćkom dok su isti ti mesnati crvi tvrde bar naučnici hrana budućnosti.
Pre toga dok su ulice još uvek pokvašene i perači klizaju po njima ogromnim četkama kao što mašinama glancaju led do stadijuma srebrnastih ogledala, ulice su zavejane mrakom i iluzijama; hleb miriše na ljude i ljudi smrde na parfeme arome sveže isceđenog limuna i tek ubrane trave, ulice bivaju sve više sive i sve pogodnije za odlučan hod ka raskokanom krevetu.
Noge otiču i obične čarape se urezuju u meso ostavljajući ugravirene linije duboko u mesu, koje ništa ne znače sem eventualnog venskog sudara, po koži.
Danas je utorak i u glavi ostatak migrene. Jedan sat više ispijen koji proganja svojim otkucajima, jureći nožićem da mi prereže grkljan; da moju tačku raspe na hiljadu latica putem povetarca.
Jedan dan sam u krevetu i spavam sve misleći da ću noć provesti besano, budem čak pomalo i kivan sam što mi dan propadne u mrak po kom svetluca san, ali čim kasnije legnem odmah zaspim i ustanem uvek u isto vreme odmoran, bar prividno. Lidija kaže da je to možda i znak depresije - bežanje u san. Sumnjam u to jer ni u snu nema nekih finih dešavanja. Sanjam ono što živim i živim ono što ne umem da odglumim ni u najluđim snovima.
SONGS IN ALBUM: 1. Mere Anarchy 2. The Waste Of Suns 3. Like A Motherless Child 4. The Last Of Goodbyes 5. The Ceremony Of Innocence 6. The Tired And The Hurt 7. Welcome To Hard Times 8. The Sorrow Tree 9. Falling Rain And Light 10. The Middle Is Gone 11. This Wild Darkness 12. A Dark Cloud Is Coming
Post je objavljen 17.07.2018. u 11:09 sati.