Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/arianasubic

Marketing

U četiri zida

Nekoliko blogera vidi me kako izrazito pozitivnu i vedru osobu. U potpunosti je normalno da svi mi želimo prikazati se u što boljem svijetlu. Ne samo na blogu, nego i u društvu. I to je oke. Ali ja želim da me se što bolje upozna. Isprva sam htjela pisati pod pseudoimenom. Ali moja odlučnost da pomognem i ostvarim svoj san koji imam od sedme godine u tome me zakočio. Da li je lako? Ne mogu opisati koliko je izrazito teško bilo napisati da sam trenutno na psihijatriji pri početku pisanja bloga. Sada to već pišem bez problema.
Većinom volim pisati otkačeno, jer i jesam jako otkačena i volim se šaliti na svoj račun. Ozbiljno pišem i otvaram se samo onda kada smatram da je to neophodno. Kao što sada smatram. Pišem ovo, pa u principu za sve ne samo duševno oboljele. Pa ajmo ovako.
U četiri zida ja se smijem, ja sam sretna. U četiri zida ja plačem. U četiri zida ja sam bijesna i vučem se za kosu. U četiri zida ja sam izrazito uplašena. U četiri zida opale me živci.Ja variram od pesimizma ponekad, realnosti i optimizma.
Nekoć sam bila žrtva svoje bolesti. Radim kao konj na sebi i ostvarenju svoga cilja. Ja nemam slobodnih dana. Samo bolovanja i to uglavnom samo za jednu, dve stvari. Imam epilepsiju, problem sa štinjačom i još čekam pretrage da obavim do kraja, pa ne znam točno s čime imam posla. Moram operirat nos, dok to ne napravim puca me umor. Imam granični poremećaj ličnosti. Tu je malo problem u upoznavanju mene. Kad napola nisam sigurna tko sam. Ali prije pola godine nisam znala niti tu polovicu. Radim ko konj. Svako malo skoro svaku večer vuče me se do kreveta, jer me noge izdaju. Nesvjestice su mi uobičajene već refleksno štitim glavu, doduše natučem ruke, noge i nadam se da ako nešto slomim da će to biti noga da mogu pisati. I nema veze, jer nema šanse da ću ikada biti žrtva ni jedne bolesti. Biti žrtva je izbor. Ne znam čije su ovo riječi „Život je jebeno težak, ali patiti je izbor.“.
Sad jesam snažna? Vjerujem da svi imaju potencijala, vjerujem da svi mogu izvući jaku snagu iz sebe. Jedna mi se cura divila koja ima isti poremećaj. Rekla sam joj nekoliko stvari, između ostaloga da ništa nije borbenija i da ne posjeduju ništa manju snagu koju samo mora izvući.

U četiri zida ja kukam. Dođe i to kao ispušni ventil pogotovo kada imaš nekoga tko te samo sluša. U četiri zida svi smo svakakvi. Ali ne vidim razlog zašto kukati tu na blogu. Naporno radim, borim se i što bih trubila o tome. Kao i mnogi ovdije koji ne trube o svemu tome. I ako imate kakvu bolest, problema u životu, nekoga tko vam praktički uništava život. Nemojte biti žrtva ničega toga. Kroz svaki zid se da probiti.

Poezija:

LUĐAČKA KOŠULJA
Bolest k'o i svaka druga
tako nam vele
i osmijesi se dijele
kroza zube bijele.

Ma nema te kosti slomljene
niti lobotomije
nike boli što kožu reže
i do kostiju reže.

Ništa od toga nije niti blizu
onoga što duše bole.

Luđaci, raskostrušane kose
po hodnicima što bauljaju
noćima trabunjanje
vike, dreke, razbijanje.

I sobe bijele,remenje
i košulje.

Ma kakvo luđavšvto,?
Kakva trabunjanja?
Šalama štit,
podizanja na samrti već.

I drugi neće shvati,
nikad pojmit,
kako je biti u koži
duševna vela
i njezine boli.

A remenje, košulja
i ta bijela soba;
ovdje ne postoji.

Prigodna pjesma
Inaće ne slušam ovakvu vrstu pjesama, ali rjeći su mi genijalne. belj

Post je objavljen 08.05.2018. u 14:24 sati.