Jutros ustanem
Izađem na verandu,
A ono – sunce!
Kažem mu veselo:
- Dobro jutro, Sunce!
To kao glumim Josipa Pupačića,
A u sebi mislim,
E, jesi glup, Svene,
Sreća pa te nitko ne čuje,
Sunce je samo užarena masa
Manje-više vodika i još nekih pizdarija,
Jebe se njemu za tvoj pozdrav.
Pa pogledam u zvjezdurinu još jednom.
U tom trenutku Sunce se uspne za jednu stubu,
Zastane da se odmori i kaže mi na ljudskom:
- Dobro jutro, Svene. Kako si? Dobro je da smo i ovo jutro
Osvanuli živi. Jer najmanje jednom od nas dvojice,
To se baš i nije moralo dogoditi, zar ne?
Tu me postidi. Jer to sam ja njemu trebao reći.
Da Sunce vidi da ja znam da je ono Bog moj.
Post je objavljen 08.05.2018. u 08:06 sati.