upravo odgledao najsporiji film na svetu pod imenom Melanholija (traje 02:16), dve odvojene priče, sudbine, skrivene poput poljupca Zvezde koja hrli ka Zemlji ostavljajući za sobom samo prah smrti i večnosti.... dve potpuno različite reakcije na sudbinu, drugačiji odnos na svet i sveta u odnosu na nas, na sve ono što oslikava i najbolje objašnjava depresiju - počeviši od besa do iznenadne sreće, daška truleži...
i teškog pomirenja, jer život tamo negde u samom ulegnuću zvezda, na sjajnoj životnoj površini jednostavno ne postoji.
divan usporeni trenutak svetlosti i klasike, baš onako kako takvi ljudi doživljavaju vreme.
Post je objavljen 18.04.2018. u 22:39 sati.