Ima trenutaka u kojima moram malo srediti misli. Tada pišem.
Ne zato da budem nečiji uzor (jer za to zbilja nisam prikladna, nikad nisam ni bila).
Ne zato da budem nečija inspiracija.
Ne želim biti shvaćena.
Samo dijelim trenutke.
Postoji priča koju je zasad suviše teško zabilježiti.
Dozvoljavam si zdravu dozu unutrašnjeg mraka.
Dozvoljavam si povremeno duboke tišine.
Dozvoljavam si taman toliko koliko mi treba.
(Znam pogoditi mjeru.)
Povremeno se udaljavam od ljudi koje volim.
Ali samo da bih se vratila i voljela još više.
Ne želim da netko drugi vodi moje bitke.
Pomirila sam se.
Nakon dugo vremena mogu se pogledati u ogledalo i prihvatiti svoje nesavršenosti.
Ne, neću biti sretna kad nađem dobar posao. Neću biti sretna kad izgubim nekoliko kilograma. Neću biti sretna kad prestanem pušiti. Neću biti sretna kad mi se dogode najdivnije stvari.
Bit ću sretna sad.
Bez pitanja zašto i imam li na to pravo.
Moja priča. Moji trenutci. Moja pravila.
Ali učinit ću nešto zauzvrat.
Dijelit ću sreću i dijelit ću mir.
Biti tu za one slomljene i tužne.
Znane i neznane.
Čisto radi ravnoteže u Svemiru.
Eto, zato pišem.
Post je objavljen 30.03.2018. u 23:08 sati.