Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/mecabg

Marketing

Uvek...voleću te uvek...


Ovu sinki priču izvukla sam još iz 2009, kad sam videla današnji post lastavice...
Sama sam, otišao je
Noć je.
Sneg. Osećam kako škripi pod nogama, dok se on udaljava
Stojim u uglu sobe posmatrajući negde u daljini grane nekog drveta koje se povijalo na vetru. Stojim tako sama, zaboravljena .
Nekad je ova soba bila puna ljudi, galame, smeha. Izlazili su, ulazili, treskali vratima. Sad je mir. Tišina, teška, lepljiva, uvlači se u svaku poru, želela bih da je odgurnem. Čini mi se da me udara, pritiska, ne da mi da budem razdragana, vesela.
Tišina.
Sećanja.
Sećanja na prošle dane, dane sreće, veselja... naviru...
Gde su sada ti dani? Gde su otišli, mogu li da se vrate?
Sećam se njega, njegovih dugih prstiju koji me dotiču, njegovih toplih očiju koje me gledaju. Nežno me je dodirivao, stiskajući me uz svoje telo. Satima me je milovao, a ja sam titrala pod njegovim dodirima. Uvek je iz mene izvlačio ono najbolje.
Volela sam to, volela sam ga, još više je voleo on mene. Uzimao me je svaki dan. Volela sam njegov topli glas dok je šaputao reči ljubavi. Volela sam večeri i noći provedene sa njim.
Sećam se onog vrelog leta na moru. Seo bi na obalu, zagrlio me i pevušio o moru, valovima, Mesecu, ljubavi, sreći. Dodirivao bi me nežno, pa sve strasnije, mislila sam da veća sreća ne postoji od moje. Zoru sam dočekivala u njegovom zagrljaju.
Jednog dana, otišao je.
Bez reči, bez oproštaja, samo je otišao. Čekala sam ga te noći, i druge, nije dolazio. Nema ga. Više se nikad neće vratiti to vreme...
Onda je jednog dana došao, pogledao me, dodirnuo, pomilovao, i opet ostavio.
Opet sam titrala na njegove dodire, bio je samnom, osećala sam ga.
Bila sam sa njim, ali to više nije bilo ono pravo.
Više nikad neće biti kao nekada.
Dodje ponekad, ali sve je to nekako na brzinu, kao slučajno, žuri negde, uzme me, i odbaci. Kao da mu više nisam sve u životu, kao da ima još nešto.
Zašto ne može da bude kao nekad, da me opet voli?
Znam. Voli me uprkos svemu… Uvek, kako to bolno zvuči, uvek, koliko to traje?? Dan, mesec, godina…uvek. Voleće me uvek…
Znam da me nikad neće moći da zaboravi. Sećaće me se, maštati o danima provedenim samnom, bezbrižnosti i onom što sam mu dala. On zna da ću ga uvek čekati, da će uvek iz mog tela izvlačiti jecaje, da ću uvek biti tu za njega, jer ja sam njegova gitara,... nezamenljiva u dugim noćima.



Post je objavljen 14.03.2018. u 07:33 sati.