E narode saću vam divant onak kak je bilo dok je Bog po zemlji odo. Mojaj nana do smrti jela iz otoga plehanog tanjira. Nije da nis bile kuće koj su imale i od onog porculana koj se kupovo u Pečuhu. Je, bogibogme je, al unašoj nije. Bile su i žlice, viljuške isto tak limene, a nož, majko mila, svaki gaj dan tribalo ubadat u pjesak da mu hrđu skineš. No živlo se tak kaks moglo. E uta vrimena nij bilo kupaona neg korto limeno za veš prat pa bi subotom prid noć na šporet stavli velk lonac vode i ondak bi se kupali. Njesu se resursi vode i drva trošli kak se to danas. U druge dane ujtro smo se umival u limenom lavoru, a u večer prali noge u istom. I sad zašt ja sve to divanim? Pa zarad kotlokrpa. Kad smo bil dica mala i još učli govort svak je triba znat reć; kotlokrpakotlokrpavekotlovekrpa i to ne polako. Koj je bijo taj kotlokrpa? Išob on od sela do sela i viko: „Kotlove krpam, kišobrane popravljam…..“, a mi dica odma bi trčali za njim. Žene bi ga zvale da im pokrpa il lavor, il tanjir, il korto, uvik je štogod bilo jer lim se brzo probuši. On, taj kotlokrpa bi sio u dvoru pa bi iz svog koša koj je noso na leđma vadio razne alatke i učas se čulo kak čekćem lupa. U rupu na lavoru metio je neki čavo odozdo kroza rupu pa bi poda lavor metio mali nakovanj i čekćem lupo po čavlu sve doks nije čavo raširjo i zakpo rupu. Eto tako vam je to bilo moj narode dok sam bila mala, sadeka više nema plehanih tanjira, ni nane više nema, ni kotlokrpa nema, a baš šteta.
06.03.2018.
Post je objavljen 06.03.2018. u 08:56 sati.