Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/hospitalbeds

Marketing

(Ne) živimo u simulaciji

Osnivač i direktor kompanija Tesla motors i Spejs Eks smatra da najverovatnije živimo u veštačkom svetu koji stvaraju moćna veštačka inteligencija i superkompjuteri, baš kao u filmu "Matriks".

(Izvor: net)

Najjačim argumentom za ove pretpostavke smatram sledeće: Pre 40 godina imali smo Pong – dva pravougaonika i tačku. A pogledajte gde smo danas – fotorealizam i 3D simulacije u kojima istovremeno učestvuju milioni ljudi. Uskoro ćemo imati i virtuelnu i proširenu realnost. Sudeći po brzini razvoja tehnologije, uskoro bi moglo da postane teško razlikovati igre od realnosti, izjavio je.

Mask takođe smatra da šanse da trenutno živimo u ‘pravoj stvarnosti’ iznose jedan prema milijardu.


"Stagnaciju civilizacije može da prouzrokuje neki katastrofalan događaj, koji u konačnom može da dovede do njenog pada. Tako da bi najbolje bilo nadati se da je sve ovo samo simulacija. Ili ćemo napredovati ka tome, ili ćemo prestati da postojimo. To su jedine dve opcije", objasnio je.

Mancoti, profesor psihologije na Institutu za humane, lingvističke i nauke o zaštiti životne sredine na Univerzitetu u Milanu, takođe doktor nauka na polju robotike , smatra da Maskova ideja zapravo nije toliko originalna. U pitanju je hipoteza simuliranog svemira, koju je popularizovao film "Matriks" devedesetih godina, ali koja je mnogo starija od toga.


U nastavku prenosimo njegov tekst za portal Motherboard:

"U epizodi serije "Doctor Who" iz 1976. godine pod nazivom "The Deadly Assassin", pojavljuje se ideja o društvenoj zajednici koja živi simulirani život u mašini zvanoj - Matriks. Ali, ova ideja je još starija. Mask je, u suštini, izneo jedno od najstarijih filozofskih pitanja, odeveno u ruho savremene tehnologije: da li je život koji živimo samo san?

U osnovi, reč je o kantovskoj ideji da je naše iskustvo fenomen, a da je fizički svet skriven od nas. Ili, ako želite da se vratite u vreme starih Grka, u pitanju je Platonova alegorija pećine: Zamislite ljude koji su u pećini vezani lancima, a njihove glave postavljene tako da gledaju samo u zid; u leđa im bije Sunce, a iza njih se nalazi put kojim prolaze razni ljudi i zivotinje. Sunce obasjava put, i ono što vezani ljudi vide na zidu pećine samo su senke, obrisi stvarnog sveta.

Bilo kako bilo, ključno pitanje koje se postavlja jeste - od čega se sastoji simulacija? Simulacije su stvari kojima se služimo kada govorimo ili mislimo o drugim stvarima. U tom smislu, one nisu odvojene od onoga što Mask smatra realnošću; one su i dalje sam njen deo.

Maketa Mont Everesta od 10 centimetara jeste predmet, ali predmet koji ukazuje na neku drugu stvar. Simulator letenja je fizička stvar koja se koristi u stvarnim avionima. Dinamična simulacija univerzuma na kompjuteru predstavlja još jednu stvar koja je nastala po uzoru na drugu stvar - stvaran univerzum. Ne postoji čista simulacija koja nije stvar.

Ideja da simulacija predstavlja nematerijalan entitet uprkos svom fizičkom supstratu potiče od uverenja o postojanju više - moguće i bolje - realnosti. Ali, još nema dokaza za tako nešto. Štaviše, pomisao da simulacijom možemo da zamenimo postojeći svet ima i konceptualne i empirijske nedostatke.

Konceptualno, primera radi, simuliranom čašom vode nikada nećete moću da utolite žeđ. Od čega se ta voda sastoji? Svakako ne od atoma vodonika i kiseonika jer bi onda zaista bila reč o vodi, a ne o simulaciji. Isto tako, simulirane jabuke nikada neće moći nikoga da nahrane.

Empirijski, povećanje kompjuterske snage neće nužno dovesti do pretvaranja vode iz kompjuterskih igara u stvarno vino. Život u simulaciji bi bio poput planete koja ima masu, ali nema gravitaciju. Nikakav tehnološki napredak nikada neće dovesti do toga.

(Izvor: net)

Maskova uverenja zasnovana su na konfuziji između idejnog pojma simulacije i same simulacije. Idejni pojam simulacije zasnovan je na ideji da van naše realnosti postoje umovi viši od naših, ili realnost koja je iznad naše realnosti, što je vrlo diskutabilno.

Da bismo živeli u Maskovoj vrsti simulacije, morao bi da postoji simulator koji pripada nekoj potpuno drugačijoj pojavnoj sferi, sačinjen od nečega potpuno drugačijeg od bilo čega s čim smo se sreli u našem svetu, i potpuno odvojen od naše fizičke realnosti. Ipak, za sada imamo dokaz o postojanju samo jednog nivoa stvarnosti. Svet u kojem živimo sačinjen je od objekata.

Na kraju krajeva, to potvrđuje sama nauka, čije jednačine opisuju protok i interakciju jedne vrste stvari - materije i energije, u skladu sa teorijom relativnosti i kvantnom mehanikom. Nijedna dodatna stvar ili anomalija nikada se nije pojavila u tom naučnom opisu realnosti.

Verujući da postaje sve teže razlikovati igre od stvarnosti, Mask polazi od ideje da igre jesu potpuno odvojene od stvarnosti. Da je to zaista slučaj, ne bi sadržale nikakva fizička svojstva. Ipak, to nije istina; današnje simulacije nisu samo mentalni svetovi. Svaka VR kaciga sadrži mali LCD ekran koji prikazuje fizičke boje. U pitanju su vizualni prikazi koji se smenjuju. Tu su i slušalice koje emituju zvuk, i tako dalje. Virtuelna realnost sastoji se, dakle, od (sićušnih) fizičkih stvari i fizičkih fenomena. Mi ove stvari percipiramo kao nematerijalan svet, a zapravo je reč o fizičkom svetu.

U budućnosti će možda biti korišćeni i hemijski stimulusi kako bi se što bolje dočarala imaginarna jabuka - njen miris i ukus, ali time se opet vraćamo na stvaran svet, nečemu od čega se ta jabuka zaista sastoji. Da bi se virtuelni svet razlikovao od stvarnosti, morao bi da bude sačinjen od nečega što naš fizički svet ne sadrži.

Ključ, naravno, leži u samoj prirodi našeg uma. Igre je sve teže razlikovati od realnosti samo zato što mi to dozvoljavamo. Modeli, misli i simulacije često se smatraju nematerijalnim stvarima, pa čak i stvarima iznad naše realnosti; kao da smo i dalje zarobljenici kartezijanske podeljenosti između fizičkog sveta (osnovne realnosti) i mentalnog/nematerijalnog sveta (simulacije).


(Foto: Thinkstock)


Ljudski mozak nije kompjuter


Maskova izjava dobrim je delom poduprta uticajnom studijom Nika Bostroma iz 2003. godine, pod nazivom "Are we living in a computer simulation?".

Bostrom sumira svoje mišljenje sledećim rečima: "U filozofiji uma često se iznosi pretpostavka o nezavisnosti supstrata... Ukoliko mu se obezbedi odgovarajuća vrsta računarskih struktura i procesa, sistem se može dovesti u vezu sa svesnim iskustvima. Svojstva svesti nisu vezana isključivo za biološke neuronske veze, zasnovane na atomima ugljenika; kompjuterski procesori zasnovani na silicijumu mogu da postignu istu stvar.

Ipak, još nema dokaza za to da kompjuterski procesi mogu da stvore svesno iskustvo.

Koristeći savremeni filozofski žargon, Bostrom ponavlja platonsko-kartezijanski pojam nivoa realnosti koja postoji nezavisno od fizičkog sveta, što je preformulacija Putnamoce teze o višestrukoj realizovanosti.

Bostrom kaže: "Prvo formulišemo pretpostavku koju uvodimo iz filozofije uma, kako bismo dobili argument." Drugim rečima, hipoteza simuliranog svemira zahteva usvajanje računarskog stanovništa. U pitanju je pretpostavka na polju filozofije, kognitivnih nauka i veštačke inteligencije da je proces obrade informacija dovoljan za razvoj svesne misli. Bostrom nastavlja: "Pretpostavimo da su ti simulirani ljudi svesni..." U pitanju je široko rasprostranjeno mišljenje zvano kompjuterizam - uverenje da je svest izomorfna sa računarskim procesima, ili da računarski procesi proizvode svest. U pitanju je čisto uverenje, jer ne postoji emprijski dokaz da obrada informacija, kakva god bila, vodi ka svesnom iskustvu.

Bostrom smatra da svest potiče iz procesa obrade informacija. Ipak, mnogi naučnici vrlo su skeptični po pitanju pravljenja analogija između mozga i kompjutera, uključujući Roberta Epštajna koji se u tekstu "The Empty Brain" na portalu Aeon detaljno bavi ovim pitanjem (prevod teksta možete pročitati ovde).

Mi još ne znamo da li je mozak kompjuter, niti da li svest pripada nekoj realnosti koja je drugačija od naše fizičke realnosti; Bostromova teza stoga se zasniva na nedokazanim pretpostavkama, a u krajnjem slučaju nas opet vraća na kartezijanski dualizam. Zašto bismo prihvatili zdravo za gotovo tezu koja je toliko problematična?


(Foto: Thinkstock)

Umu je potreban svet

Konačno, postoji još jedan argument protiv tvrdnje da živimo u jednoj masivnoj simulaciji svega. Pretpostavimo da živimo u simulaciji koja je sačinjena od nečega što ne pripada Maskovoj "osnovnoj realnosti". Da je zaista tako, naš simulirani svet bi bio jedini svet kojem imamo pristup. Ta simulacija bi, dakle, imala svojstva onoga što je sada za nas naš fizički svet, bila bi identična sa njim. Svet koji bi se nalazio van te simulacije, onaj u kojem se ona proizvodi, bio bi nam potpuno nerazumljiv, van našeg domašaja i, sa neizbežnim konceptualnim obrtom - potpuno nematerijalan za nas.

Da sumiramo...

Tvrdnja Ilona Maska, koja se zasniva na:


a) nekada smo imali Pong, sada imamo Doom,

samim tim

b) postoji velika mogućnost da ćemo u budućnosti živeti u simulaciji stvarnog sveta (što je možda već sada slučaj)

nije uverljiva jer ništa ne povezuje
b) sa a).

U pitanju su dve potpuno različite stvari, konceptualno i empirijski. Živimo u stvarnom svetu, sačinjenom od stvarnih predmeta, a sadašnje simulacije se sastoje od te iste stvari.

Maskov argument ne pokazuje da smo danas išta bliži stvaranju alternativne stvarnosti nego što smo bili ranije. Umesto toga, pokazuje da smo sve bolji u oblikovanju fizičkog sveta. Video-igre postaju neka vrsta superbrzog kameleona koji munjevito reprodukuje oblike i boje. Ali, u pitanju nije nematerijalni fragment nečije mašte. Reč je o deliću materije s bojom, masom, i elektronskim kolom koje interreaguje sa našim mozgom.

Postojanje uma van fizičkog sveta za sada je samo mit. Isto važi i za simulaciju. Nikada do sada nismo se susreli sa umom koji funkcioniše bez tela. S druge strane, sa telima se srećemo stalno."





Post je objavljen 10.02.2018. u 12:34 sati.