Ne smem ništa vezano za posao da pišem jer svi su nešto pričali čime se bave od porodica do magneta i poštanskih markica, pa sam onda i ja odvalio da je moj hobi pisanje, blogovanje. Da, možda mi je to bilo malo glupo ali iako nisam mogao da primetim svoju facu dok to izgovaram, zapazio sam njihovu takoreći kao da pomeram planine rukama ili ne znam ni ja šta već. Da, zaista pišem, jedna profesorka klavira je prepašačila pola grada da nađe knjigu u knjižari, i nije mi potom napisala u mejlu da sam savršen nego sjajan potencijal i pustila mi svoje dve priče za savete vezane za pisanje, a možda ću je nekad i stamostalno prodavati jer imam primerke...
A, i da se nisam izlanuo ne bih pisao o poslodavcima, na poslu sam čist profesionalac sem ako ne upoznam nekog kolegu koji nikako ne može da se svede na to velčanstveno zvanje, jer ja bih i prećutao zarad kolektiva, ili ako okrenem broj telefona pa mi neko ćuti u slušalicu umesto da kaže informaciju... Ali o tome tek u tragovima i ako mi bude baš, baš, baš svejedno. Ne znam, možda bude sve u najboljem redu pa mi se ne bude ni pisalo, nikad se sa mnom ne zna.
Vozili me moji po neke papire, ja zavaljen u zadnjem delu automobila kao kad vidim na novinskoj slici kad dolaze visoki zvaničnici da nas grde, vozaju se i naši političari po gradu ali meni to nikad pompezno nego tek pokušaj nečega što bi trebalo da liči na ono pravo, onda smo prvi put stali na raskrsnici i neka žena prosjak je nosila dete u naručju, pa je ženski član u automobilu tražio sto ili pedest dinara da joj dadne u ruku, na kraju je dala dvadeset dinara, i onda je skoro suznim očima spominjala neuhumanost i zatim da ako želi žalost kod naroda da izazove bolje da je sebi odsekla nogu nego što surovo muči dete.
Dete uvijeno u ćebetu spava ili je tek vešto odglumelo lelujanje.
Vozili smo se još malo pa došli do novog prosjaka, e, taj je imao sve noge ali nije imao obešeno dete oko vrata tek karton u vidu apela koji niko nije pročitao, te smo nastavili napred svojim putem čim se upalilo zeleno svetlo, ravnodušni. Nastavljamo da se truckamo neko vreme, stižem pred fakultet, pred sam ulaz, ženska osoba izlazi i otvara mi vrata (jer se iza voze deca te su vrata uvek zaključana ali posmatrači to ne znaju) pred sam ulaz, a taman su svi imali pauzu, brzo ih zatvara i vraća se na prednje sedište, i eto priznaću - nešto mi se to malko dopalo.
Post je objavljen 25.01.2018. u 12:47 sati.