Iz autobusa mi prigradsko naselje Borča deluje kao mesto na kom retko ko može da bude potpuno srećan; prazno je i sivo, čak i automobili po tamno sivim drumovima izgledaju tromo i bolno poput spuštanja kamena iz bubrega.
Po mokrom betonu klizi crveno biciklo i svetlo trepteri kroz zimsko kasno popodne, a onda čovek poput klizača graciozno podiže nogu i zamahne je u obliku glasa S i spusti biciklo niz kanal, koračajući ka kući gurajući biciklo u drečavom zelenom prsluku. Biciklo deluje poput dva velika točka koje je spojio pauk tankim nitima. Zamišljam kako bi malo veći stranac od mene posmatrao taj beznadežan osećaj ničega. Ne bi mu se dopalo kao što se ni meni ne dopada.
Hladno je čak i sa distance. Susnežica lagano cvili po limu. Kasnije mi govore kako je objekat koji tražim lako pronaći i da se isti vidi čak i na najdaljoj tački autoputa. U toj radnji nema velikih razlika spram one kad slepac prvi put uči da hoda kroz tminu.
Izlazim na tačnoj stanici i otvaram kišobran. Sedam kraj velikog, izvana blatnjavog, iznutra prašnjavog izloga, ukrašenog knjigama i u prolazu između prozora i stolova čitam knjigu. Nogavice su mokre. Dunav šušti kao i kapi kiše koje se sapliću o predmete. U tom trenutku žena obučena u pastelne boje laganim pokretima zatvara beli plastični prozor.
U knjizi se spominje erekcija, sneg i Grenland. Zvuči kao erotska priča kad mali Eskim prisloni bradu na njene bele dojke i ona oseti njegovu erekciju kraj nogu, oboje umotani u krzno, ali umetnost je u prikazu kompleksnosti pukog prolaznog života. Jer Eskimi imaju mnogo reči za sneg i nijednu za rat, kod njih je doživljavaj vremena drugačiji, sneg valjda odlaže kvarljivost i oni uistinu umiru vrlo mladi.
Post je objavljen 16.01.2018. u 16:53 sati.