Huknula je košava i kese sedefaste boje skoro bezbojne poput staklenog zvona krenuše da se podižu i spuštaju po poljani uronjenoj u zimsko plavo predvečerje; lelujaju bez srca i mozga tek otvorenih tračica po sve gušćem mraku. Zateknem sebe kako izgovaram: „Volim pre snivanja da odsluškujem glas kiše, jedino ne volim ljudske glasove.“
Post je objavljen 10.01.2018. u 16:09 sati.