Tek uz tri reči pretpraznični prolećni dan daje se na obaveštenje da je u gradu kolaps i zdrav razum savetuje da se ne izlazi napolje sem ako čovek nema jako dobre razloge. Za ručak posna sarma, spanać i mnogo neotvorenih plodova. Mamu napada neki kožni osip kažu da je to od nečega ali to je porodično; isti osip sam imao i ja tokom jednog radnog odnosa, i tek kad sam dao otkaz osip se povukao poput oseke, a ujedno su nestale i paralize sna te sam kao beba spavao slatko i dugo. Oni koji su spavali tim mrtvačkim snom pripovedaju da tokom tih paraliza sna sleće užareni demon i da ljubi biće svom svojom snagom uz pritiskanje grudnog koša u postelji i da osoba oseća vatreni poljubac razmazan preko usta a onda led u kostima krene da krcka.
Pravi pravcati pakao.
Pročitao sam podatak u zoo tekstu ako nađete slučajno negde u prirodi budućeg leptira dok se razvija u čauri da ga nikako ne treba dirati i pritiskati jer mu svakim dodirom smanjujemo boju krila odnosno kidamo ljuspice. Leptir nema kljove, rog niti otrove pa mu je boja bitna za mimikriju, i još bitnije za let jer lakše klizi kroz vazduh koji je u njegovom svetu poput svila inače bude tmuran, siv i nekako ranjiv ali i dalje sposoban za let. Iz tog razloga roditelji grde decu ako diraju leptire nakon uspešnog ulova u improvizovanim mrežama. Leptir neće uginiti, biće tek oguljen poput jabuke.
Ja volim da se setim kiše žaba dok smo živeli u nekom drugom kraju države, tamo na severu; bile su svuda, iščačkane, zelene, mesnate, poput gumenih igračaka izranjavale iz prašine i blata, često glasno kreketave ispod zbijenih krošnji. Još češće su spavale sklupčane u klompama, po hodniku i često zgažene po ulicama čije smo ostatke otkrivali tek kad bi putevi bivali okupani jutarnjim zracima. Žablja posla.
Post je objavljen 28.12.2017. u 17:59 sati.