Vreme me asocira na blato i drveće na sitno granje kako izvire iz njega nakon mućenja. Kiša jadikuje ceo dan, a dan mokar, težak kao pokisli lokvanj u sred močvare - ne stoji uspravno. Čitam Krležu ponovo i ponovo...kao da je glas u bradu. Težak je. Obratim pažnju i na poeme koje su mi strane i daleke poput trava i kamenja s ostrva Sartsej. Umirujući je njegov bolešljiv glas koji ima prizvuk kao da drži sebe za ruku dok leži na posmrtnoj posetlji, a ejscag kikoće i blješti, tanjiri smrde na drečavi hlor i čuje se graja okupljenih.
Ljudi i ja ovih dana ne vidimo isto; oni se žale na bezobrazne vozače, ja uvek odem tačno u milimetar do pešačkog, zastanem i pričekam par sekundi, i znate šta - uvek me puste. A, kad me puste onda svi skupa klimamo glavama, svako iz svojih ubeđenja, dok prelazim, imam utisak kao da idem po jajima ili toliko nesigurno kao da imam kakav anksiozni napad, pa nismo sigurni hoću li uspeti. Kad doplivam do druge strane, tad odahnemo.
Ili možda da navedem kao primer kad je pre neki dan urlao sneg. Ni tad nisam video isto. Zelenkasto-siva brda izviru. Tako je to s vremenom; juče belilo koje asocira na alkohol kao i na onaj medicinski rastvor, smrt, mraz, s vremena na vreme na neki zagrljaj ili suv poljubac, na kolevku veličanstvenog anđela, a danas svo to belilo postaje blatnjavo, nepostojeće, crno, poput bele ćurke koja je nespretno skliznula u blato...želimo da zaboravimo.
Post je objavljen 16.12.2017. u 11:19 sati.