Dok se kompjuter ažurirao uspeo sam da pročitam jedno i po poglavlje knjige. Žao mi da šaram po papiru, uvek se setim profesorke i onih drugih, pa radije pamtim koliko mogu. Shvatam da su rečenice poput mačovanja a slova poput ratnika, i da književnost vuče subjekta za uši u kovitlac žamora, zatim hitro na dno muka; razumem taj strah od tišine; listanje papira, izoštren otkucaj sata, huk vetra, ispreplitanost raznih misli koje beže u nepoznato... Čitanje bi moglo biti opasno.
To mi je kazala i profesorka kako ću jednom načisto prolupati ali to je uradila iz sujete jer sam joj prekorno nagovestio da joj više neću pozajmljivati knjige budući da ih vraća izgužvane i isflekane. Ona se čudila svemu tome jer joj je delovalo kao da ih niko nije ni držao u ruci kamoli čitao.
Progovara nakon kratke pauze - plakala sam uz „Lovac na zmajeve“.
Ja odlazim u tišini.
Turski sed možda jača kičmu, noge su mi kao listovi lale a vrhovi lakta blago ishabani i pocrneli zbog grubog, verovatno, nekvalitetnog materijala trenerke koju imam na sebi po kući, pa razmišljam možda da smanjim s tim vidom sedenja. Trebalo bi sad da krpim taj deo kože, da ga natapam raznim kremama ali oduvek sam bio mišljenja da se jedino cipele glancaju do besvesti budući da ljudi nikad toliko ne mogu sijati.
Post je objavljen 10.12.2017. u 11:07 sati.