Horizont. Jesenje sunce lagano se rasipalo na tačku s jednim točkom ispunjenu gvožđem koju su gurala dva bučna muškarca po prašnjavom drumu. Drveće beše boje rđe ili bakarne žice a stope strašno šuštave i reklo bi se na prvi odsluh krhke. Lim je odšaljivao oštar sjaj u prostoru i mala tačka se pomerala ka pupku brda ostavljaju rasip srebrnog. To bi čovek morao uvideti sve i da je potpuno slep a nije bio. Žamor bi se pojačavao i stišavao, mešao s cviležima automobila mačjih očiju koji su ipak tromo klizili po sivim ulicama. Crni gavrani poput majmuna spretno počeše skakati s grane na granu stvarajući tamu, buku i opadajuće lišće. Nebo boje ispranih reka. Toplina po stomaku i sveže u plućima u noćima ispreplitanim plavim pulsirajućim venama. Ranjivost postaje uzvišena i beskonačna poput najlepšeg kraljevskog oklopa izljubljenog dijamantima i rubinima sudbonosno se prepušta čaurama svilenih buba i napušta mesto čuvara. Metamorfoza obasuta rasipom lepeta.
I, nagost.
Post je objavljen 03.11.2017. u 13:09 sati.