Tri jabuke u stanu i šest knjiga iz obližnje biblioteke. Znam njihov broj, one iza stakla se ne diraju. Devet stvari razbacanih po prostoru. Parket nije kao iz modnih časopisa ispoliran medom nego je prašnjav, i rebrast.... njegovi godovi me podsećaju na panj, godine, a ne na rascvetane seoske ruže koje mile i cvile stopama. Ugodno je gaziti po njemu, ne osećam neku vrstu žala jer ja nisam svila nego sam čovek koji tvrdo, nesmotreno gazi. Najviše u krevetu pronalazim devet stvari. Tamo nalazim knjige, obeležja među stranicama, rukopise nečitkih imena, jabuke. Talasasta imena odvlače pažnju o ljudima koji su među nama, razmišljajući o njima. Najviše od svog voća možda volim jabuke. Obične. Okrugle. Pristupačne, dobronamerne, zelene, postiđene, mirišljave. Ukusa rumeno kiselog. Volim da ih i vidim na uljnom platnu uz sveće i možda koji sočno obešeni cvet.
A dan pre toga govor iz nosa i glas školjki govori iz zapušenih sinusa. Glavobolja. Miris soli u nozdrvama.
Volim ove male bezopasne bolesti pa kad ovako zalegnem uz jabuku i knjigu razmišljam treba li uopšte ikad ozdraviti i biti prividno zdrav jer samo preležane prehlade iz detinjstva ulivaju jednu dozu sigurnosti i sreće. Te bolesti naučile su nešto o toplini ljudi, o osećaju pomoći i brige. U našoj porodici se nikad nije pridavala patetična briga sem u slučaju ekstremnih temperatura možda je i u tome bilo neke lepote.
Danas sam odgojen i sam odlazim na preležavanje svega što podseća na bolest. Flekica gradskog meseca u belilu smoga i šljaštećih farova.
{tek da maknem stari post}
Post je objavljen 18.10.2017. u 23:00 sati.