Marketing
doroti ide u oz
Usled brojanja na prste broj propuštenih stanica umalo da promašim stanicu bratstvo i jedinstvo a onda sam lutao kroz lavirint sačinjen od zgrada kao zamorče. Kroz staklo mi deluje kao naselje iz kog svi žele da pobegnu i da niko nije zadovoljan. Kasnije mi govore: lako je, vidi se ovo s autoputa. Kao da govore najvećem debilu na svetu. – Sad znam ali nije prijatno ići u nepoznato...
Neka devojka glasnija od gsp naratora, krije vezu od njenih, ima ogromnu tetovažu od desnog lakta do zgloba piše Aleksandra, font slova 32, italic, bold. Tragedija.
Crna ti...šta to uradi.
Mislio sam da će odlazak na rođendan biti odlična ideja i razuverio sam se konačno u to kad je slavljenica počela otvarati poklone koje je dobio slavljenik od godinu dana. E, moj ti... dobro si kupio nešto. Jedini sam bez deteta i žene što izaziva blago sažaljive poglede. Bilo mi je strašno neprijatno, a od jednog trenutka i dosadno, i onda sam se iz sve snage kezlao i više i jače nego obično na svako pitanje i obraćanje kao da šmrčem samo da ostavim utisak druželjubive i normalne osobe jer učinilo mi se da su slavljenici rekli život bez dece je besmislen i čemu živeti.
Malo su mi se ruke počele tresti, a kad to počne onda znam da se nešto dogodilo, a u tom trenutku sam pomislio kako svi to primete, pa su počele i tokom obroka da se tresu, a onda bi tražili i da ih fotkam (?) Blago meni.To mi se desilo i tokom izbora. I ona žena onako gleda u mene u smislu ko nam sve odlučuje o budućnosti, a rukopis ko morski talas, a papir kao sneg leti odgore prema dole ka njoj. Pa, moram priznati sebi da sam potpuno nenormalan i neprilagođen, neki osećaj nesigurnosti.
Tete s menstruacijom u crnom su odbile da prave salta po strunjači, trudnice kao i muški sa stomacima a i svi su se žalili na radnice da nisu dovoljne dobre. Tražio sam šifru za wifi. Ma kakvo samoispitivanje ili raspravljanje o pristojnosti, imam ja na majici miša i idem ja na rođendane i među ljude, tražim šifre... iako nisam ni za šta.
A onda sam pio hladnu nes kafu sa šlagom pa sam se zamislio pa mi je iscurelo iz usta na sve strane po majici.
Pesimista u meni bi rekao: život je smrtonosna bolest... a optimista bi prećutao.
U autobusu dok prelazim Dunav čitam poeziju Miroslava Krleže. Kako uman i lep, slobodan čovek. Uvek me učini da se osetim najglupljom osobom... jer glupost je, ako sam ga dobro razumeo, jednosmerna u smislu osećaja. Zapazio sam jedan stih, pa htedoh da se pravim važan ali sam zaboravio. Ja sam na rubu pameti. Sve sam zaboravio. Nije ni čudo što su ga nekad mrzeli. Voleo bih da je živ i da mu pružim ruku alal vera majstore!
Pita neka žena koliko je sati. Kažem pola osam. Pola osam? – Da.
Škilji očima.
Izgovara 19i27h.
Post je objavljen 24.08.2017. u 20:35 sati.