Zvuk azarbejdžanske melodije od Röye me je podsetio na ritam šiveće mašine i sladoleda ukusa vanile i lešnika uz pažljiv trud da ne kapne u hrpu pogrebne tkanine. Ima raznih materijala i na dodir i na oko od garavih do srebrnih sa dezenima rascvetalih ruža i listova. Zatim, kartonske ploče izmotane zlatnim, srebrnim i kestenastim resama skrivene negde duboko u cvat plastičnog cveća i nekorištenog voska. Takve slične resice na živima videh jedino kod onih balerina s dve leve noge na predelu kukova i na rubovima nabreklih sisa.
Pitao sam se kako to vide oni drugi u pogrebnim radnjama. Oni ljudi koji ne mare za detalje. Za njih ta vrećica nije nešto što se prolazilo ručno peglom po najlonu, što je proizvodilo nešto slično smradu zagorelog šećera. Oni idu i dalje od toga, odlaze do večnosti, idealizuju.
I, niko me ne može ubediti da su ona punjenja dušeka i jastuka nešto udobno: obični šund tkanina, obična pena. Samo prikaz nečega, ilustracija dubokog sna.
After.life je jedan od onih filmova. Ispočetka nerazumljivi a potom nazire se okrugla lepota slobode. Gde završava život a gde počinje smrt. I sahrane gube svoju zlosutnu ćud bivaju penušave i kao neki mali tunel do nečeg sledećeg a život biva prostran i šarenolik i svež poput štrika s odećom u podnožju planina. Ali to sve i ako si takvog ubeđenja i razmišljanja. Ako nisi onda gledaš drvene ramove, bukete hortenzija, kraljevstva i kruna iz svoje ravne i ne može se bog zna koliko lepo a ni ružno pisati i misliti o senkama po zidu.
A ni previše dugo.
Kaže tata u slučaju kremiranja ne postoji mogućnost kloniranja.
Zasmejalo me je to.
Post je objavljen 22.08.2017. u 19:50 sati.