Oseća se miris šuštave jeseni i svetline sa Istoka. Leto se gasi poput belog patuljka u kosmosu i tamnija voda sve više ispunjava dan kao što jabuke prkosno kite krošnje. Čarolija zlata vredi. Suva jesen slaže se sa šuštavim rečima a reč ovih dana je poprilično krhka, dragocena. Oni koji su odgojeni na istoj čuvaju je kao oko u glavi.
Čitam taj Novembar od G. Flobera. Očaran. Jednostavno i čisto. Utopljen u maglovitu sadašnjicu. Volim kad se romani pišu emocijama i kad svaka reč vrhom škare trgne iz utrnule sadašnjice. Volim kad neko ume a kad neko ume tu nema mesta dilemi. Majstor je uvek majstor. Pisao nogama, ugljem ili krvlju. Prvi bih bacao dukate i šešire.
Feminstikinje se raduju kako je projekat Orfan blek planetarno popraćen i da svetu treba što više zdravih poruka. Međutim, svet je privuklo nešto drugo. Klonovi. Pritom, Tatjana Maslani glumi više od sedam likova istovremeno, u dijalozima, i svaki lik preuzima potpuno da čak i posmatrač misli da postoje. Serija se završila. Što bi se reklo jedan se otego, drugi se protego pa započeh novu Preacher u masi drugih.
Ja sam Preacher olako shvatao sve do trenutka dok sveštenik hukom demona nije povisio ton. To me je navelo da se uozbiljim. Dotad sam bio misaono svugde. Jedan lik me podseća na lika iz Saut Parka. A kod takvih slučajnosti moram dobro razmisliti pre konačnog suda. Iščekujem dolazak Američke horor priče uz nadu da ovog puta neću imati primedaba.
Mama se našminkala. Ide na proslavu ne znam čega. Napolju pada kiša. Prelep kišovit dan bez suviše blesavog sunca. Izlazi, otvara kišobran, ima neke šarene kese, one za specijalne prilike kao i onu frizuru ko da ju je udarila trofazna, u zatvorenom prostoru i govori negde onako nezadovoljno u vazduh ličim na klovna. Ne ide joj se baš potpuno, rekao bih. Tapšem joj rame, u znak podrške, i nosim kese do auta. Nije preterano druželjubiva, introvertna poput nas, ali uvek ima neka sitnica o kojoj se može elaborirati i tako zadovoljiti masu. A, slatka je. Ima tamno maslinasto zelene oči koje vuku na braon a nekad i tamno žute. Ne moram da budem genije da uvidim da ima milion mogućnosti, tako da je daleko od klovna. Više je do promene.
Uvek devojčice. I, dečaci.
Nikad ne odrastu.
Gen skeptike se odavno proteže ovom porodicom.
Ne pratim Igre prestola.
Pitam se jesam li normalan.
Post je objavljen 20.08.2017. u 19:06 sati.