Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/pametnizub888

Marketing

DOKTORAT

Image and video hosting by TinyPic

Red u pošti bio je od šaltera do vrata. Deset-dvanaest osoba. Stao sam na kraj reda i zamislio se. U poštu sam došao platiti račune. Ranije sam ih plaćao preko internet bankarstva, ali je zadnjih godina internetska veza počela štekati na neki čudan način. Posumnjao sam u mutne poslove i rekao sebi: idi i plati to na šalteru. I evo me, čekam da platim.
Red se jedva micao. Većina klijenata u pošti se našla iz istog razloga kao i ja: da plate račune – većina njih je među masnim, znojnim prstima držala snop crveno-bijelih pravokutnih papira ispisanih bezbrojnim brojkama. Malotko je došao platiti račun-dva. I ja sam bio sam pretovaren vlastitim snopom, samo ga još nisam vadio na zrak, čamio mi je u unutarnjem džepu.
Zrak u pošti bio je klimatiziran, ali je svejedno vladala jedna generalna zagušljivost primjerena takvim prostorima. Zidovi bijahu urešeni slikama iskidanim iz neke foto-monografije. Na jednoj polici – očito već godinama – ležalo je desetak novih a ipak izraubanih knjiga koje nitko nikada nije kupovao.
Jedan šalter konačno se oslobodio i red se pomakao za pola metra. Osoba koja je završila s plaćanjem računa izašla je van, na vlažan i usijani zrak lipnja. Netko drugi, pak, ušao je unutra. Više nisam bio zadnji u redu. Jedna zelena muha govnarka sletjela mi je na rame. Otresao sam je rukom – nije odletjela, srušila se na pod, kao mrtva. I bila je mrtva, što bi je drugo osim smrti moglo navesti na takvu reakciju?
Red se stao pomicati još sporije. Odjednom, sinula mi je ideja. Sjetio sam se da bih mogao doktorirati! Da, rekoh samog sebi nakon kraćeg razmatranja, upravo je to ono što mi treba u sadašnjoj životnoj fazi, jedan sočan, debeo doktorat!
Zamolio sam osobu ispred mene da mi sačuva mjesto u redu i izjurio iz pošte. Uputio sam se do obližnjeg parka, sjeo na klupu ispod drvca hibiskusa i, udišući blagi miris njegova tanka, neugledna debla, doktorirao! Upravo tako, nije trajala dugo obrana doktorata, tamo, u tom parku, pod omalenim hibiskusom,87 tog i tog lipnja.
Vratio sam se u poštu i pokušao zauzeti svoje mjesto u redu. Ali ona žena koju sam zamolio da mi ga čuva pravila se nevješta.
„Niste mi rekli ništa“, rekla je, „samo ste izjurili iz pošte.“
„Ali…“
„A i da jeste, ne bih vam ga čuvala. Ne bi mi dali drugi ljudi u redu, nije to kao nekad.“ „Ali ja sam upravo doktorirao!“
Svi u redu okrenuli su se prema meni, a čak je i osoblje po šalterima stalo dizati glave.
„Da?“, reče muškarac u srednjim pedesetima. „A gdje vam je doktorska diploma?“
„Nemam je još. Očekujem je uskoro na kućnoj adresi.“.
„E, pa kad stigne, vi se vratite na svoje mjesto u redu!“
Pokunjio sam i izašao iz pošte. Vani, na ulici vrućina je dosezala svoj dnevni vrhunac. Koračao sam nevoljnim korakom; nije lako vraćati se kući neplaćenih računa. A i taj doktorat bio mi je prilično sumnjiv – u pet minuta, u parku, pod lipom. Da je bar bila platana, lipa ili breza… Ali hibiskus… Cvijet mu je… al' zato stablo, stabalce, stabliček… a opet, nije ovo vrijeme za tračanje drveća, još bi nam moglo… bi nam se moglo… da… treba i to uzeti u obzir.

Post je objavljen 17.07.2017. u 14:21 sati.