ovaj tjedan Pužek je šljakal u Gori Crnoj, MonteNegro.
počel je kukat već tri dana prije, jer, kao, ne voli tam ić, dugo se tandrka u kombiju, mora krenut dan prije, pa ostat i dan poslije, a još je puhala buretina, pa su zaobilazili Svtog Roka, niš mu nije išlo u prilog.
onda mu ja dižem moral, kao, ajde, pa moraš, zbog nas, onda bumo se veselili skup za vikend, jer si doma, pa i to je nekaj. i tak.
dijete me svako jutro kad se probudil i svako večer prije spavanja pital:
- a, di je moj TaTa? -
- u Crnoj Gori, radi, rekla sam ti. kaj se ne sjećaš. -
- Crnooooj Goriiii? - čudi se,
- a nije u Makedonija? -
- nije, bio je prošli tjedan. -
nešto je kašljal ovaj tjedan, pa ga nisam vodila u vrtić, nego ga je čuvala muževa stara teta Ana.
ona je jako dobra i brižna žena, ne brižna po istarski, kao sirota, nego puna brige za nas i dijete.
ali, izluđuje me svojim pretjeranim angažmanom oko brige o mojim stvarima, pootovo u kuhinji i kupaoni.
tak mi je odnesla u kontejner za staklo sve staklenke koje sam si skupljala, jer mi trebaju, i sve one čvrste flaše od kozjeg mlijeka, od kojih sam planirala napraviti vjetrenjače.
ne želim zvučati nezahvalno, al, rekla sam joj već kako mi to sve treba, i objasnila zašto, no, ona uporno i bez dogovora radi sve po svome, a ja sam osoba koja je jako osjetljiva na svoje stvari i privatnost.
ne volim da mi se kopa po stvarima i premjštava ih se, jer, onda ih ne mogu više pronaći, a kamoli da mi se stvari bacaju.
svaki dan je imala neki novi biser.
pa mu je kupila skupu kremu, koju sam ja već probala i nije mu baš puno pomogla, a ja sam planirala probati jednu nova koju je farmaceutska industrija izbacila kao učinkovitu. samo da me pitala, lijepo bi se dogovorile i išle po kremu zajedno, ak je već htjela pomoć.
drugi dan mi je složila svu njeovu robicu koja mu je premala, nek odnesem u karitas.
i ja joj velim kak si to čuvam za drugo dijete.
- ma, da, šta će vam drugo dijete, kad bi imali vremena za njega? - pita me, a meni ono, ne znam jel mi smiješno, il mi para počinje izlazit na uši.
jučer je išla po njega u vrtić, pa su ostali igrat se još u vrtićkom parku.
velim joj posle kak se to nesme radit.
čudi se, pa zašto.
pokušavam joj objasniti kak je vrtić odgojno - obrazovna ustanova, a ne igraonica ili park za djecu, i kak u takve ustanove imaju kućni red, osim toga mi smo odgovorni za djecu dok su u vrtiću, a kada ih preuzmu skrbnici, tada bi trebali napustiti prostor.
ali zašto?
kako je ona radila kao fizioterapeut pokušavam joj objasniti kak bi to izgledalo da svak ulazi u bolničke sobe, valja se po krevetima, tušira se u kupaonici, ili pere zube u lavabou.
ali to nije njoj isto.
opet joj pokušavam objasniti kakav bi kaos nastao kada bi svi ostajali ili dolazili s djecom u vrtićko dvorište kako bi im palo na pamet i dovodili još prijatelje sa sobom.
postane joj jasno, ali, ipak, oni su bili samo kratko i on joj je htio nešto pokazati.
kad to čujem:
" on je htio ", također dobim osip, ono, kaj on ima htjet, pikec mali, valda smo mi odrasli tu da ga usmjeravamo.
- zašto je bos? -
- jer nije htio obut šlape. - grrrrrr
- jel spaval? - nije htio leć. - brrrrr
i onda veli nekaj, kaj sad neznam točno jel neka narodna izreka, ili njen osobni doživljaj, obzirom da nije imala svoju djecu:
- ma, da ne volimo tu djecu, ne bi ih mogli ni zgojit. -
volim je, i puno mi pomaže, jer, jedina je ženska ruka koju imam na raspolaganju uvijek za pomoć, skuha mi, pa sam vidjela kako stalno nekaj mora prčkat po kući, zamolila sam je neka mi samo obriše prašinu i opere pod.
onda mi je potrgala onaj štap za brisanje poda, jer je i njega htjela oprat, pa ga je skidala.
a, dobro,
budem sama.
glavno da je dijete dobro i da su živi i zdravi.
jučer, kad se muž vratil s puta reko mi je:
- jako sam sretan da mi se tata vratil, znaš mama. -
Post je objavljen 10.03.2017. u 06:25 sati.