Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/b-612

Marketing

POGOVOR 5601 - 6300

– Moj najbolji prijatelj je sada u Londonu. Ima gore neka kladionica di se kladiš ko će da pobedi u ovom sranju. Malo morbidno, ali jebaji ga. Ja sam svu paru stavija da će ustaše da pobede. Kako god ispadne meni dobro. Ako dobiju moji biću deo pobedničke armije, a ako izgube baren ću dobit novaca.
Nakon nekog vremena je zaustavio automobil.
– Sad smo na granici. Ovo dovde kontrolišu četnici, a doli kontroliraju ustaše. Moramo obavit granične formalnosti.
– O čemu ti to govoriš?
– Idem se ispišat.
Izađe vani i počne mokriti.
– To ti je prvo pravilo ratovanja. Nikad ne idi u akciju punoga mijura! Lakše se biži prazan. Sad ću lipo izvisit bilu zastavu i stavit crveni križ i idemo te pridat tvojima. Onda si, lipoto moja, slobodna ko ptičica.
Okrene se i počne zakopčavati:
– Sad san i ja spreman za akciju. Sad mi je lepo kao da sam ptica.
Uto iz šume izletješe gardisti.
– Drži ruke u zraku, ptico. Ako se makneš odletjet ćeš u nebo.
Jedan od gardista je Vladimira naslonio na haubu i počeo pretraživati, a drugi je otvorio suvozačičina vrata i grubo je povukao vani.
– Izlazi vani, kurvetino jedna četnička.
– Ona je vaša. Moji su je pustili.
Onaj koji je izgledao kao glavni priđe joj i upita:
– Zašto su te pustili?
– Zbog djeda.
– Djeda? Ko ti je djed?
Rekla je djedovo ime. Na trenutak nastane tajac. A onda onaj koji je bio glavni reče:
– Je l ti to mene zajebaješ, mala?
Onda priđe Vladimiru kojega su držala dvojica i udari ga šakom u trbuh.
– Je l vi to mene zajebajete malo? Kako si rekla da je ime?
Ponovila je djedovo ime. Ovaj se okrene i pogleda svoje.
– Zna li ga itko? Je l ko kad čuo za tog čovika?
Onda mu priđe jedan vojnik i nešto šapne na uho. Glavni se naglo uozbilji.
– A u pizdu materinu. Odma je puštaj! Oprostite, gospođice, nismo znali da je to vaš djed. Jedan naš vojnik će vas odvesti u stožer. Sada ste na sigurnom.
Onaj koji ju je držao pusti je. I odmakne se.
– Jure, ti ćeš uzet auto i odvesti je u stožer. A ovoga četnika vežite i vodite u zatvor.
– Neće ići, majstore. Ja se vraćam među svoje četnike.
– A je l, delijo? A kako to?
– Moji vas drže u pat poziciji. Ubit će pedeset ljudi ako se do večeri ne vratim. Pa sad ti misli šta ćeš. Ti si na potezu, delijo.
– Pusti budalu. Blefira.
– Ne blefira. – Vikne žena. – Čula sam kad mu je vojvoda rekao da će ubiti pedeset žena ako se ne vrati.
– Što ćemo sad?
– Ništa. Neka govno ide svojima.
Gardisti puste Vladimira, a on se uputi prema automobilu.
– A, ne. Neće ići. Automobil ostaje. Ti lijepo pješačiš natrag. Stići ćeš do večeri.
Vladimir slegne ramenima.
– Neka vam bude. Neka vam auta. Ionako ja navijam za vas.
– Navijaš za nas? – upita ga glavni?
– Pa da. Volija bi da vi dobijete.
Okrene se ženi i namigne joj:
– Drži se, lipoto.
– Ja sad iden. Da nije neko puca. Ja iden ća. Vidimo se u Splitu kad svrši rat.
– Šta si reka? – upita ga glavni.
– Ono šta si čuja. – Odgovori mu Vladimir. – Vidimo se u Splitu kad prođe ovo sranje. Ja navijan za vas.
Gardisti se počnu smijati i dovikivati zapovjedniku:
– Crni, je l on to tebe malo podjebava? – Reče jedan s jedne strane.
– Crni, on ti se ruga. – Doda drugi odnekuda.
– Crni, popušio si gadno. – Viknu neko odostraga. I svi se stadoše još glasnije smijati.
Vladimir im se nato naklonio, okrenuo i krenuo putom odakle je došao. I dok su se gardisti smijali, Crni je repetirao pušku i ispalio tri metka. Vladimir pade.
– Neeee… Neeeee…
Klekla je pokraj njega. Bio je još živ. Vladimir se nasmiješi i reče:
– Eto. Neplanirani momenat. Sad neću znati kako je svršilo i hoću li dobiti pare na kladionici. Mislin… Ali rat bi bio zajebana stvar da nije…
Kad je umro zaplakala je. Iz svega glasa. Zaplakala je očajnički. Plakala je i za Vladimirom i za Anicom i za onih pedeset žena koje će večeras biti ubijene.
– Šta je ovoj sad?
– To ti je stocholmski sindrom.
– Jebo te, Stocholm, da te jebo. Jure, vodi žensku u stožer, a mi bižmo odavde.

Post je objavljen 22.02.2017. u 23:03 sati.