Rečenice koje izgovara, ne zvuče kao tvoje. Govorim, i ne smeje se niko. Okrećem se na levu stranu. Na desnu. Pogled iza, ali ništa. Bez reakcije. Bez klecanja bilo čega. Polupijana u meni, neka tišina. Nikome to nije ni važno. Zaboravila sam na kom ramenu ti je tetovaža. Glupe sitnice, koje neće da mi se urežu u pamćenje, posle po sećanju preturam sve i nalazim da pamtim samo nemire i to što sam trenutno osećala, vizuelno sve mi nestane iz glave i uskoro neću znati ni kako izgledaš.. Panika, panika. Ne smem to zaboraviti. Nekako nije mi bilo stalo. Mrtvo telo, mrtva duša, mrtvo srce, mrtve oči. Ah, znam šta misliš; da mi treba onaj mali rasterivač misli, osećaja, onaj što u kutiju stane komada trideset. Ti ne razumeš... ja se ne mogu rastati od .. Volim svoje osećaje. Volim što me tamo između tišine i neizgovorenih reči, tako sa strpljenjem i ćutanjem posmatraš. Ako me ne voliš, znam da me trebaš.
I tako blabla... Jedva čekam da te zaboravim, da se desi to čudo. A svesna sam da hoće. Ma koliko ja želela da verujem da neće, da je bilo jedinstveno i neponovljivo. Uvek je neponovljivo kada se desi. I na samom početku, uvek sam tužna, jer znam da će proći. Zato mogu otići kad hoću. Zato sam valjda uglavnom takva. Ma zaboraviću tvoje oči. Ne brini. Vežbam svaki dan. Autosugestija je čudo. Mada nekada ne želim da zaboravim, želim da se utopim u sopstvenim nemirima, jer nemiri su tu i kada si tu i kada nisi. Za svaki loš dan, jedna tvoja rečenica. Vrtim ih u krug, svaki dan. Dok ne izblede, dok se ne saperu i ne nestanu.
Videla sam nešto. Način na koji bi ti u očima pisalo da je ova moja mala duša tvoja. Ja sam tvoja. Ovakva kakva jesam. Ne pada mi niko drugi na pamet. Ne znam postoji li u ovom paklu od sveta, ijedan muškarac, čija bih želela više biti?
Post je objavljen 21.02.2017. u 13:06 sati.